What do you think?
Rate this book
The Romance of Tristan and Iseult
A tale of chivalry and doomed, transcendent love, The Romance of Tristan and Iseult is one of the most resonant works of Western literature, as well as the basis for our enduring idea of romance. The story of the Cornish knight and the Irish princess who meet by deception, fall in love by magic, and pursue that love in defiance of heavenly and earthly law has inspired artists from Matthew Arnold to Richard Wagner. But nowhere has it been retold with greater eloquence and dignity than in Joseph Bédier’s edition, which weaves several medieval sources into a seamless whole, elegantly translated by Hilaire Belloc and Paul Rosenfeld.
205 pages, Paperback
First published January 1, 1170
373 people are currently reading
7716 people want to read
About the author
Joseph Bédier
120 books29 followersBédier was born in Paris, France to Adolphe Bédier, a lawyer of Breton origin, and spent his childhood in Réunion. He was a professor of medieval French literature at the Université de Fribourg, Switzerland (1889–1891) and the Collège de France, Paris (c. 1893).
Modern theories of the fabliaux and the chansons de geste are based on two of Bédier's studies.
Bédier revived interest in several important old French texts, including Le roman de Tristan et Iseut (1900), La chanson de Roland (1921), and Les fabliaux (1893). He was a member of the Académie française from 1920 until his death.
His Tristan et Iseut was translated into Cornish by A. S. D. Smith, into English by Hilaire Belloc and Paul Rosenfeld, and into German by Rudolf G. Binding.
Bédier was also joint editor of the two-volume Littérature française, one of the most valuable modern general histories of French literature. He was elected a Foreign Honorary Member of the American Academy of Arts and Sciences in 1929.
Bédier died in Le Grand-Serre, France
Modern theories of the fabliaux and the chansons de geste are based on two of Bédier's studies.
Bédier revived interest in several important old French texts, including Le roman de Tristan et Iseut (1900), La chanson de Roland (1921), and Les fabliaux (1893). He was a member of the Académie française from 1920 until his death.
His Tristan et Iseut was translated into Cornish by A. S. D. Smith, into English by Hilaire Belloc and Paul Rosenfeld, and into German by Rudolf G. Binding.
Bédier was also joint editor of the two-volume Littérature française, one of the most valuable modern general histories of French literature. He was elected a Foreign Honorary Member of the American Academy of Arts and Sciences in 1929.
Bédier died in Le Grand-Serre, France
Ratings & Reviews
Friends & Following
Create a free account to discover what your friends think of this book!
Community Reviews
Displaying 1 - 30 of 1,101 reviews
October 7, 2016
Book of Books, the very oddest
Here - the Book of Love.
Alertly have I read it:
Of joy a few brief pages,
Volumes filled with sorrow;
And then a part that deals with parting.
Rendezvous - a little chapter,
Fragmentary. - Tomes on worry
Lengthened by the clarifers,
Measureless, no end.
O Nizami! - in the long run,
Though, you found the right direction.
Unresolvable - who solves it?
Lovers being reunited.
Yes, it was the glancing eye
And the mouth, the kissing lips,
Rounded body, slender hips,
As on green of Eden lie.
Was she there? Where did she go?
There! she gave - as off she sped -
Gave her self - surrendered, fled! -
Fettering my life in woe.
Johann Wolfgang Von Goethe
October 21, 2019
از ویژگی‌های این داستان غنایی مشهور، می‌توانم به تساهل در منطق داستان و خوش‌باشی و سادگی و اتکا به احساساتِ صرف اشاره کنم. داستان به هیچ وجه سعی نمی‌کند که اطناب داشته باشد. همه چیز در داستان، گذشت مدوام حوادث است بر دو شخصیت عاشق، که به اجبار سحر و جادو عاشق همدیگر شده‌اند (نوشیدنِ غیر تعمدی شربتی مقدس و غریب برای عشقی ابدی) تمامِ منطق داستان را همین عامل توجیه میکند. اگر خیانتی صورت گرفته و یا بی‌مبالاتی‌ای بروز کند همه در سر این شربت است. اما تریستان، فراتر از معشوقِ خود عشق می‌ورزد. این را در پایان داستان به صورت تلویحی شاید حس نمود. او پهلوانی‌ست که با اتکا به زور و استعداد پهلوانیِ ذاتی خود وارد میدان عشق شده و آزمون‌های متعددی را پشت سر می‌گذارد، ایزوت نیز به آزمایش کشیده میشود. قسم خوردن به استخوان‌های مردگان و شخصیت‌های مقدس و گرفتن آتش و یا آهن داغ در دست! به آزمایش کشیده شدن زن برای من تازگی داشت. البته شاید در ادبیات خودمان نیز نمونه‌ای داشته باشد.
ایزوت عاشقی‌ست عجول، که همه چیز را در حال و در دسترس می‌خواهد اما نازپرورد تنعم نیست و در دل بدترین جنگل‌ها با تریستان زندگی به سر میکند. او همسر مارک شاه، دایی تریستان است و در سر کشاکش این عشق، مصیبت‌های زیادی را تحمل میکند. آخر این داستان، «یکی داستان است پر آب چشم...»
ترجمۀ دکتر خانلری، بسیار آهنگین و استادانه بود. گویی کتاب ترجمه نشده و زبانِ ترجمه، زبان اصلی اوست.
98/07/29
ایزوت عاشقی‌ست عجول، که همه چیز را در حال و در دسترس می‌خواهد اما نازپرورد تنعم نیست و در دل بدترین جنگل‌ها با تریستان زندگی به سر میکند. او همسر مارک شاه، دایی تریستان است و در سر کشاکش این عشق، مصیبت‌های زیادی را تحمل میکند. آخر این داستان، «یکی داستان است پر آب چشم...»
ترجمۀ دکتر خانلری، بسیار آهنگین و استادانه بود. گویی کتاب ترجمه نشده و زبانِ ترجمه، زبان اصلی اوست.
98/07/29
December 6, 2017
دوستانِ گرانقدر، داستانِ "تریستان و ایزوت" بارها به روش هایِ گوناگونِ ادبی بیان شده است. به صورت شعر و داستان و حتی توسطِ <واگنر> به صورتِ اپرائی زیبا و دیدنی و شنیدنی درآمده است
در زیر چکیده ای کوتاه از این داستان را برایِ شما دلدادگانِ گرامی، مینویسم
--------------------------------------------
تریستان شاهزاده ای است که در کودکی پدر و مادرِ خویش را از دست داده است.. پادشاهِ کرنوال (سرزمینی در انگلستان) که <شاه مارک> نام دارد، تریستان را بزرگ میکند... تریستان نزدِ عمویش مارک، روز به روز استعدادش شکوفا شده و تبدیل به شوالیه ای شجاع میشود... پادشاه به او مأموریتی میدهد و قرار بر این میشود که تریستان به ایرلند سفر کرده و نامزدِ پادشاه را که دختری زیباروست و <ایزوت> نام دارد را با خود به کرنوال بیاورد.... تریستان همراه با ایزوت با کشتی به سویِ فرانسه میروند.. در مسیر آنها به اشتباه معجونِ عشقی را که برایِ پادشاه و ایزوت، درست کرده اند را مینوشند و یک دل نه صد دل عاشق و دلباختهٔ یکدیگر میشوند
پادشاه مارک، از دلدادگی ایزوت و تریستان آگاه شده و دستورِ مرگِ آنها را صادر میکند... ایزوت و تریستان از دربار میگریزند و به جنگل پناه میبرند، ولی پادشاه آنها را یافته و ایزوت را میبخشد و تریستان را تبعید کرده تا دیگر نزدیک به ایزوت نباشد
در تبعید، تریستان اسیرِ نیرنگ و ترفندی ناجوانمردانه میشود و ...................... عزیزانم، بهتر است خودتان این داستان را خوانده و از سرانجامِ غم انگیزِ تریستان و ایزوت و عشقِ پاکِ آنها، آگاه شوید
-------------------------------------------
امیدوارم این ریویو در جهتِ آشنایی با این کتاب، کافی و مفید بوده باشه
<پیروز باشید و ایرانی>
در زیر چکیده ای کوتاه از این داستان را برایِ شما دلدادگانِ گرامی، مینویسم
--------------------------------------------
تریستان شاهزاده ای است که در کودکی پدر و مادرِ خویش را از دست داده است.. پادشاهِ کرنوال (سرزمینی در انگلستان) که <شاه مارک> نام دارد، تریستان را بزرگ میکند... تریستان نزدِ عمویش مارک، روز به روز استعدادش شکوفا شده و تبدیل به شوالیه ای شجاع میشود... پادشاه به او مأموریتی میدهد و قرار بر این میشود که تریستان به ایرلند سفر کرده و نامزدِ پادشاه را که دختری زیباروست و <ایزوت> نام دارد را با خود به کرنوال بیاورد.... تریستان همراه با ایزوت با کشتی به سویِ فرانسه میروند.. در مسیر آنها به اشتباه معجونِ عشقی را که برایِ پادشاه و ایزوت، درست کرده اند را مینوشند و یک دل نه صد دل عاشق و دلباختهٔ یکدیگر میشوند
پادشاه مارک، از دلدادگی ایزوت و تریستان آگاه شده و دستورِ مرگِ آنها را صادر میکند... ایزوت و تریستان از دربار میگریزند و به جنگل پناه میبرند، ولی پادشاه آنها را یافته و ایزوت را میبخشد و تریستان را تبعید کرده تا دیگر نزدیک به ایزوت نباشد
در تبعید، تریستان اسیرِ نیرنگ و ترفندی ناجوانمردانه میشود و ...................... عزیزانم، بهتر است خودتان این داستان را خوانده و از سرانجامِ غم انگیزِ تریستان و ایزوت و عشقِ پاکِ آنها، آگاه شوید
-------------------------------------------
امیدوارم این ریویو در جهتِ آشنایی با این کتاب، کافی و مفید بوده باشه
<پیروز باشید و ایرانی>
April 3, 2023
this could have been an email
August 14, 2014
Okay, so I did NOT love it... but it was good :)
I LOVE the 2006 film Tristan & Isolde for reasons.... mostly this:
and this:
but also because it has one of the most poignantly beautiful forgiveness scenes I have ever seen. Rufus Sewell (as King Mark) delivers an unforgettable performance. Which is saying something because I am a HUGE James Franco fan (he is the reason I watched the movie) and Rufus Sewell stole that movie from him, hands *snicker* down!!
However, this translation/compilation of Tristan & Iseult didn't ravish me the way the movie did. It was good, cute and tragic in turns but I found the fantastical elements made it a lot harder to relate to.
There are big variances between the movie and book, a key one being the love potion (aka spiced wine)'s presence. I didn't like that part as it removed the humanity of the affair and, in a way, made the lovers actions more forgivable.
All and all it was quite good but I wish I'd read the book first and seen the movie second. I never thought I would say this... the movie was better.... *facepalm* I have to go hide now.
December 18, 2017
I would have liked more romance and less chivalry, but I enjoyed the ride.
March 3, 2022
تریستان و ایزوت، یک کلاسیک عاشقانه، داستان عشق تریستان دلیر و ایزوت زرین موی که به سبب نوشیدن شراب عشق سخت دلداده‌ی هم شدند به شکلی که دوری و جدایی تحمل ناپذیر بود و مرگ آسان تر از دوری.
April 23, 2011
His parents were wed in a castle standing above the sea called Tintagel "well fenced against all assault or engines of war, (with) its keep, which the giants had built long ago, (a) compact of great stones, like a chess board of vert and azure." He was lost for a long time, his royal origin hidden and unknown, but fate was kind and he was brought back to King Mark, ruler of Cornwall, brother of his deceased mother Blanchefleur (the husband of his late father, Rivalen King of Lyonesse). He served King Mark loyally, loving him as his lord and like a father. But there were battles fought, a dragon slain, a bird which came to King Mark with a girl's fine strand of hair and a love potion drank by the wrong couple until it all came to this: he, Tristan and Iseult the Fair love each other but Iseult the Fair is to marry King Mark. A touching scene between the two before the wedding:
"Two days she (Iseult's lady-in-waiting) watched them, seeing them refuse all food or comfort and seeking each other as blind men seek, wretched apart and together more wretched still, for then they trembled each for the first avowal.
"On the third day, as Tristan neared the tent on deck where Iseult sat, she saw him coming and she said to him, very humbly, 'Come in, my lord.'
"'Queen,' said Tristan, 'why do you call me lord? Am I not your liege and vassal, to revere and serve and cherish you as my lady and Queen?'
"But Iseult answered, 'No, you know that you are my lord and my master, and I your slave. Ah, why did I not sharpen those wounds of the wounded singer, or let die that dragon-slayer in the grasses of the marsh? Why did I not, while he lay helpless in the bath, plant on him the blow of the sword I brandished? But then I did not know what now I know!'
"'And what is it that you know, Iseult? What is it that torments you?'
"'Ah, all that I know torments me, and all that I see. This sky and this sea torment me, and my body and my life.'
"She laid her arm upon Tristan's shoulder, the light of her eyes was drowned and her lips trembled.
"He repeated: 'Friend, what is it that torments you?'
"'THE LOVE OF YOU,' she said. Whereat he put his lips to hers."
Aaaaaw, the collective sigh of teenage girls in an imaginary moviehouse as Tristan and Iseult exchange bodily fluids for the first time. On the other hand I, jaded by love I no longer need to suffer vicariously, just continue munching my popcorn (barbecue flavor keeps me awake) and just wait for this scene where chess is used as a signal for Iseult to cheat on her husband-king:
"Dinas accordingly returned to Tintagel, climbed the stair and entered the hall. Under the canopy King Mark and Iseult the Fair sat over a game of chess. Dinas seated himself on a stool beside the Queen, as though to observe her play, and twice, pretending to point out moves to her, he posed his hand on the chess board: the second time, Iseult perceived on one of his fingers the jasper ring. Great joy immediately overwhelmed her. Lightly she jarred Dinas' arm, so that several pawns fell in a heap.
"'Look, seneschal,' said she, 'you have disturbed my game, and in a way that prevents my resuming it.'
"Mark left the hall, Iseult repaired to her chamber and had the seneschal called to her:
"'Friend, you bear a message from Tristan?"
Wonderful, very old(circa 1300's) love story. And who was the author? There were several:
"The good singers of old time, Beroul and Thomas of Built, Gilbert and Gottfried told this tale for lovers and none other, and, by my pen, they beg you for your prayers. They greet those who are cast down, and those in heart, those troubled and those filled with desire, those who are overjoyed and those disconsolate, all lovers. May all herein find strength against inconstancy, against unfairness and despite and loss and pain and all the bitterness of loving."
Amen.
"Two days she (Iseult's lady-in-waiting) watched them, seeing them refuse all food or comfort and seeking each other as blind men seek, wretched apart and together more wretched still, for then they trembled each for the first avowal.
"On the third day, as Tristan neared the tent on deck where Iseult sat, she saw him coming and she said to him, very humbly, 'Come in, my lord.'
"'Queen,' said Tristan, 'why do you call me lord? Am I not your liege and vassal, to revere and serve and cherish you as my lady and Queen?'
"But Iseult answered, 'No, you know that you are my lord and my master, and I your slave. Ah, why did I not sharpen those wounds of the wounded singer, or let die that dragon-slayer in the grasses of the marsh? Why did I not, while he lay helpless in the bath, plant on him the blow of the sword I brandished? But then I did not know what now I know!'
"'And what is it that you know, Iseult? What is it that torments you?'
"'Ah, all that I know torments me, and all that I see. This sky and this sea torment me, and my body and my life.'
"She laid her arm upon Tristan's shoulder, the light of her eyes was drowned and her lips trembled.
"He repeated: 'Friend, what is it that torments you?'
"'THE LOVE OF YOU,' she said. Whereat he put his lips to hers."
Aaaaaw, the collective sigh of teenage girls in an imaginary moviehouse as Tristan and Iseult exchange bodily fluids for the first time. On the other hand I, jaded by love I no longer need to suffer vicariously, just continue munching my popcorn (barbecue flavor keeps me awake) and just wait for this scene where chess is used as a signal for Iseult to cheat on her husband-king:
"Dinas accordingly returned to Tintagel, climbed the stair and entered the hall. Under the canopy King Mark and Iseult the Fair sat over a game of chess. Dinas seated himself on a stool beside the Queen, as though to observe her play, and twice, pretending to point out moves to her, he posed his hand on the chess board: the second time, Iseult perceived on one of his fingers the jasper ring. Great joy immediately overwhelmed her. Lightly she jarred Dinas' arm, so that several pawns fell in a heap.
"'Look, seneschal,' said she, 'you have disturbed my game, and in a way that prevents my resuming it.'
"Mark left the hall, Iseult repaired to her chamber and had the seneschal called to her:
"'Friend, you bear a message from Tristan?"
Wonderful, very old(circa 1300's) love story. And who was the author? There were several:
"The good singers of old time, Beroul and Thomas of Built, Gilbert and Gottfried told this tale for lovers and none other, and, by my pen, they beg you for your prayers. They greet those who are cast down, and those in heart, those troubled and those filled with desire, those who are overjoyed and those disconsolate, all lovers. May all herein find strength against inconstancy, against unfairness and despite and loss and pain and all the bitterness of loving."
Amen.
Read
August 19, 2022„Kochankowie nie mogli żyć ani umrzeć jedno bez drugiego. W rozłączeniu nie było to życie ani śmierć, ale i życie, i śmierć razem”.
Historia o tym, jak kończy się nieostrożne obcowanie z alkoholem.
Tristana i Izoldę połączyła miłość zakazana – on był wasalem króla, ona przyszłą królową, którą rycerz miał bezpiecznie dostarczyć do swojego pana. Przypadkiem wypili eliksir miłosny, czym właściwie podpisali na siebie wyrok. Zabawa z tego typu miksturami jest niebezpieczna, Ron Weasley swoją przygodę z eliksirem miłości prawie przypłacił życiem, Tristan i Izolda nie mieli niestety na stanie ani profesora Horacego Slughorna ani nawet bezoaru. Niczym w greckiej tragedii – nie mieli właściwie żadnych szans. Fatum, los, przeznaczenie, zgon. Ale trzeba przyznać, że walczyli dzielnie i kombinowali na wszelkie sposoby, aby móc być razem chociaż przez chwilę.
Później trochę się poróżnili, Tristan nawet znalazł sobie inną Izoldę, którą poślubił. Właściwie co za różnica, Izolda o Białych Dłoniach, Izolda Jasnowłosa – jak śpiewał Till Lindemann:
„Deinen Namen stech' ich mir
Dann bist du für immer hier
Aber wenn du uns entzweist
Such' ich mir jemand, der genauso heißt*”
Zakończenie takie super romantyczne, że nawet można im wybaczyć te zdrady, krzywoprzysięstwa, oszustwa, mataczenia czy okrucieństwo (ta blond łajza kazała zamordować swoją przyjaciółkę Brangien!).
Doceniam za to trafne spostrzeżenie dotyczące natury kobiecej:
„Gniew niewieści to rzecz straszliwa i niechaj każdy go się strzeże! Kędy kobieta najwięcej kochała, tam też mścić się będzie najokrutniej. Miłość kobiet przechodzi szybko i szybko też przychodzi ich nienawiść; a nieprzyjaźń, skoro raz przyjdzie, dłużej trwa aniżeli przyjaźń”.
No, właściwie to tak, także – bójcie się panowie :D
P.S. Przepraszam za wstawki z Harry’ego Pottera i Rammsteina, ja wiem że to jest wspaniała legenda celtycka i powinnam zachować powagę, ale to silniejsze ode mnie :)
*dla nieznających niemieckiego, tłumaczenie:
„Dziaram sobie twoje imię
Wtedy zostaniesz tu na zawsze
Ale jeśli nas poróżnisz,
Poszukam sobie kogoś, kto nazywa się tak samo”.
Historia o tym, jak kończy się nieostrożne obcowanie z alkoholem.
Tristana i Izoldę połączyła miłość zakazana – on był wasalem króla, ona przyszłą królową, którą rycerz miał bezpiecznie dostarczyć do swojego pana. Przypadkiem wypili eliksir miłosny, czym właściwie podpisali na siebie wyrok. Zabawa z tego typu miksturami jest niebezpieczna, Ron Weasley swoją przygodę z eliksirem miłości prawie przypłacił życiem, Tristan i Izolda nie mieli niestety na stanie ani profesora Horacego Slughorna ani nawet bezoaru. Niczym w greckiej tragedii – nie mieli właściwie żadnych szans. Fatum, los, przeznaczenie, zgon. Ale trzeba przyznać, że walczyli dzielnie i kombinowali na wszelkie sposoby, aby móc być razem chociaż przez chwilę.
Później trochę się poróżnili, Tristan nawet znalazł sobie inną Izoldę, którą poślubił. Właściwie co za różnica, Izolda o Białych Dłoniach, Izolda Jasnowłosa – jak śpiewał Till Lindemann:
„Deinen Namen stech' ich mir
Dann bist du für immer hier
Aber wenn du uns entzweist
Such' ich mir jemand, der genauso heißt*”
Zakończenie takie super romantyczne, że nawet można im wybaczyć te zdrady, krzywoprzysięstwa, oszustwa, mataczenia czy okrucieństwo (ta blond łajza kazała zamordować swoją przyjaciółkę Brangien!).
Doceniam za to trafne spostrzeżenie dotyczące natury kobiecej:
„Gniew niewieści to rzecz straszliwa i niechaj każdy go się strzeże! Kędy kobieta najwięcej kochała, tam też mścić się będzie najokrutniej. Miłość kobiet przechodzi szybko i szybko też przychodzi ich nienawiść; a nieprzyjaźń, skoro raz przyjdzie, dłużej trwa aniżeli przyjaźń”.
No, właściwie to tak, także – bójcie się panowie :D
P.S. Przepraszam za wstawki z Harry’ego Pottera i Rammsteina, ja wiem że to jest wspaniała legenda celtycka i powinnam zachować powagę, ale to silniejsze ode mnie :)
*dla nieznających niemieckiego, tłumaczenie:
„Dziaram sobie twoje imię
Wtedy zostaniesz tu na zawsze
Ale jeśli nas poróżnisz,
Poszukam sobie kogoś, kto nazywa się tak samo”.
February 4, 2023
2,5/5
skok z kaplicy to moj ulubiony rozdzial, bardzo adekwatny do tego jak sie czulam czytajac te ksiazke
skok z kaplicy to moj ulubiony rozdzial, bardzo adekwatny do tego jak sie czulam czytajac te ksiazke
January 8, 2022
«Τριστάνος και Ιζόλδη»
Ένα γλυκόπικρο μεσαιωνικό, ιπποτικό μυθιστόρημα με παραμυθιακά στοιχεία!
Η αγάπη όλα τα νικά; Η αγάπη χωρίζει τους ανθρώπους; Η αγάπη τους δίνει δύναμη και φτερά! Άλλοτε τους κάνει άτρωτους κ άλλοτε τρωτούς. Η αγάπη τους ξυπνά τον θυμό και τον εγωισμό, αλλά τους εμποτίζει κ με γλυκύτητα.
Μερικές φορές γίνεται άδικη… σε πονάει… σε γονατίζει… σου σκίζει την ψυχή… σου «τραυματίζει» τα συναισθήματά σου… είναι άδολη… είναι σκληρή αρκετές φορές ακόμα και εγωίστρια…
Πόσο αγάπησα αυτούς τους δύο ερωτευμένους! Πόσο όμορφα και αγνά αγαπήθηκαν υπομένοντας όλες τις δυσκολίες. Σεβάστηκαν κανόνες κ την επόμενη μέρα τους καταπάτησαν στο όνομα της αγάπης!
Ένα γλυκόπικρο μεσαιωνικό, ιπποτικό μυθιστόρημα με παραμυθιακά στοιχεία!
Η αγάπη όλα τα νικά; Η αγάπη χωρίζει τους ανθρώπους; Η αγάπη τους δίνει δύναμη και φτερά! Άλλοτε τους κάνει άτρωτους κ άλλοτε τρωτούς. Η αγάπη τους ξυπνά τον θυμό και τον εγωισμό, αλλά τους εμποτίζει κ με γλυκύτητα.
Μερικές φορές γίνεται άδικη… σε πονάει… σε γονατίζει… σου σκίζει την ψυχή… σου «τραυματίζει» τα συναισθήματά σου… είναι άδολη… είναι σκληρή αρκετές φορές ακόμα και εγωίστρια…
Πόσο αγάπησα αυτούς τους δύο ερωτευμένους! Πόσο όμορφα και αγνά αγαπήθηκαν υπομένοντας όλες τις δυσκολίες. Σεβάστηκαν κανόνες κ την επόμενη μέρα τους καταπάτησαν στο όνομα της αγάπης!
August 3, 2017
Δεν ήταν προσεγμένη η συγκεκριμένη έκδοση. Αρκετά ορθογραφικά λάθη σε σημείο εκνευρισμου!!
Εντούτοις, γλυκιά η ιπποτικη αφήγηση, μια ιστορία αγάπης σε παραμυθιακη μορφή, με όλα τα κλασικά μοτίβα. Για όσους αγαπάνε τα παραμύθια ( όπως εγώ) η Ιστορία του Τριστανου και της Ιζολδης, έχει όλα τα χαρακτηριστικά του κλασικού παραμυθιού, που σαγηνεύουν!
Εντούτοις, γλυκιά η ιπποτικη αφήγηση, μια ιστορία αγάπης σε παραμυθιακη μορφή, με όλα τα κλασικά μοτίβα. Για όσους αγαπάνε τα παραμύθια ( όπως εγώ) η Ιστορία του Τριστανου και της Ιζολδης, έχει όλα τα χαρακτηριστικά του κλασικού παραμυθιού, που σαγηνεύουν!
February 28, 2023
szczerze, to jest to jedna z najprzyjemniejszych lektur z jakimi miałam do czynienia
wiadomo, ze działania postaci i to wszystko co się tam dzieje jest często idiotyczne i niezrozumiałe, ale jak na średniowieczną literaturę nic nadzwyczaj dziwnego się tu nie znajduje
bardzo dobrze mi się czytało!
wiadomo, ze działania postaci i to wszystko co się tam dzieje jest często idiotyczne i niezrozumiałe, ale jak na średniowieczną literaturę nic nadzwyczaj dziwnego się tu nie znajduje
bardzo dobrze mi się czytało!
November 26, 2023
shit happens
February 5, 2016
Une passion folle ou une folie passionnee, ce roman, bien qu'idealise par le medieviste Joseph Bedier, nous donne une histoire d'amour, qui ne peut pas etre vecue. S'y melent les divers elements des romans chevaleresques, comme fin amor, le feodalisme et tout ce qui le represente....Ce qui m'a plu le mieux, c'etait la force de la passion, le renoncement a cette meme passion qui ne peut finir que par la mort des deux amants. Point de happy end!!
September 28, 2022
Czytałem to jak byłem w 1 kl technikum (aktualnie jestem w 4kl) i szczerze mówiąc nic nie pamiętałem z niej. Nie miałem na praktykach żadnej książki, więc postanowiłem zacząć jakiegoś e-booka i padło na to. Żałuję, że to zacząłem ponownie. Zostawie to tylko ze wspomnieniem, jak w 1 kl dostałem z odpowiedzi z tego 4 z polskiego i tyle mam do powiedzenia xlsndksns Tristan jest wkurzający, żegnam
November 9, 2017
The legend of Tristan and Iseut ... in these old times, one knew what the drama was!
His lord and husband dead, the queen Blanchefleur (Whiteflower), pregnant, wants to let herself die. Her faithful Rohalt trys to console her:
"My queen, your mourn will only add to your husband’s mourn, there’s nothing to win there. Should not all those who are born die? ... May God receive the dead persons and preserve the living ones!..."
But Blanchefleur didn’t want to listen to him. For three days she waited to join her dear lord. On the fourth day she gave birth to a son and, taking him in her arms, she said:
"Son, I have desired to see you for so long, and I see the most beautiful creature that a woman has ever worn. Sad I gave birth, sad is the first welcome I give you, because of you I have sadness to die. And as thus you came to this earth by sorrow (tristess), your name will be Tristan. "
When she had said those words, she kissed him and died. "
I had for a long time this book on my shelves. It belonged to my grandmother, it’s a beautiful illustrated edition from early 19th, not the one on the picture from goodreads.
First, I found the writing simple. But, once you’re in the book, which is easy… well, in fact the book takes you, then you can feel the depth and the poetry of this text, and then, you find it hard to come back to the 21st century.
Usual French version:
La légende de Tristan et Iseut... voilà un temps où l'on savait ce qu'était le drame !
Son seigneur et époux mort, la reine Blanchefleur, enceinte, veut à son tour se laisser mourir. Son fidèle Rohalt s'efforçait de la consoler :
" Reine, on ne peut rien gagner à se mettre deuil sur deuil ; tous ceux qui naissent ne doivent-ils pas mourir ? Que Dieu reçoive les morts et préserve les vivants !..."
Mais elle ne voulut pas l'écouter. Trois jours elle attendit de rejoindre son cher seigneur. Au quatrième jour, elle mit au monde un fils, et, l'ayant pris entre ses bras :
"Fils, j'ai longtemps désiré de te voir ; et je vois la plus belle créature que femme ait jamais portée. Triste j'accouche, triste est la première fête que je te fais, à cause de toi j'ai tristesse à mourir. Et comme ainsi tu es venu sur cette terre par tristesse, tu auras nom Tristan."
Quand elle eut dit ces mots, elle le baisa et mourut."
J’avais ce livre depuis longtemps sur mes étagères. Il appartenait à ma grand-mère, c’est une magnifique édition illustrée du début 19ème siècle, pas celle proposée par goodreads.
D’abord, j’ai trouvé l’écriture simple. Puis, le livre m’a emportée, et j’ai pu sentir la profondeur et la poésie de ce texte, alors, je l’ai lu d’un jet et j’ai eu du mal à revenir au 21ème siècle.
His lord and husband dead, the queen Blanchefleur (Whiteflower), pregnant, wants to let herself die. Her faithful Rohalt trys to console her:
"My queen, your mourn will only add to your husband’s mourn, there’s nothing to win there. Should not all those who are born die? ... May God receive the dead persons and preserve the living ones!..."
But Blanchefleur didn’t want to listen to him. For three days she waited to join her dear lord. On the fourth day she gave birth to a son and, taking him in her arms, she said:
"Son, I have desired to see you for so long, and I see the most beautiful creature that a woman has ever worn. Sad I gave birth, sad is the first welcome I give you, because of you I have sadness to die. And as thus you came to this earth by sorrow (tristess), your name will be Tristan. "
When she had said those words, she kissed him and died. "
I had for a long time this book on my shelves. It belonged to my grandmother, it’s a beautiful illustrated edition from early 19th, not the one on the picture from goodreads.
First, I found the writing simple. But, once you’re in the book, which is easy… well, in fact the book takes you, then you can feel the depth and the poetry of this text, and then, you find it hard to come back to the 21st century.
Usual French version:
La légende de Tristan et Iseut... voilà un temps où l'on savait ce qu'était le drame !
Son seigneur et époux mort, la reine Blanchefleur, enceinte, veut à son tour se laisser mourir. Son fidèle Rohalt s'efforçait de la consoler :
" Reine, on ne peut rien gagner à se mettre deuil sur deuil ; tous ceux qui naissent ne doivent-ils pas mourir ? Que Dieu reçoive les morts et préserve les vivants !..."
Mais elle ne voulut pas l'écouter. Trois jours elle attendit de rejoindre son cher seigneur. Au quatrième jour, elle mit au monde un fils, et, l'ayant pris entre ses bras :
"Fils, j'ai longtemps désiré de te voir ; et je vois la plus belle créature que femme ait jamais portée. Triste j'accouche, triste est la première fête que je te fais, à cause de toi j'ai tristesse à mourir. Et comme ainsi tu es venu sur cette terre par tristesse, tu auras nom Tristan."
Quand elle eut dit ces mots, elle le baisa et mourut."
J’avais ce livre depuis longtemps sur mes étagères. Il appartenait à ma grand-mère, c’est une magnifique édition illustrée du début 19ème siècle, pas celle proposée par goodreads.
D’abord, j’ai trouvé l’écriture simple. Puis, le livre m’a emportée, et j’ai pu sentir la profondeur et la poésie de ce texte, alors, je l’ai lu d’un jet et j’ai eu du mal à revenir au 21ème siècle.
April 5, 2020
Προβληματίστηκα αρκετά για το αν θα δώσω το τρίτο αστεράκι ή όχι... Από τη μία έλεγα ΟΚ μία μεσαιωνική ιστορία είναι που κυκλοφορούσε από στόμα σε στόμα και ως τέτοια πρέπει να διαβαστεί. Από την άλλη η σύγκριση με τα ομηρικά έπη το κάνει να φαίνεται σαν ένα αφελές παιδικό παραμυθάκι. Δεν βοηθούσε και η έκδοση (πολλά λάθη βρε παιδιά). Ας όψεται ο Βάγκνερ και ο μύθος της αιώνιας αγάπης.
January 14, 2018
I absolutely love this story. As usual, I won't mention any plot specifics as such. I meant to read this a long time ago after reading Beowulf but got sidetracked. This is such a tragic tale that you will either love completely or take issue with, depending on your interpretation of what is just and right within the storyline. There are battles of mythical beasts as in Beowulf but also intrigues, jealousy, spite and heartbreak. In my opinion, the events surrounding vanquishing of certain characters are totally deserved, they were cowardly and two faced backstabbers who had no loyalty whatsoever. I also felt total empathy for Tristan and Iseult, being thrown together by external events. The fact that this book has reviewers disputing viewpoints just proves the impact that this story makes, everyone will react to it in a certain way. For me, this was a work of art.
December 31, 2018
Kažkada mokykloje skaičiau, bet ne iki galo. Pamenu, tada labai nustebino tai, kad buvo tokia istorija dar prieš Romeo ir Džiuljetos meilės istoriją. Dabar skaitant buvo įdomu ir ne taip sunku skaityti kaip paauglystėje. Savitas kūrinio stilius ir pasakojimas, visokių sutapimų, prietarų, papročių, gyvenimas kitais laikais, toks tolimas, su neįtikėtinais faktais (kaip išbandymas ugnimi ir vandeniu).
December 4, 2018
بد نبود.یه داستان حماسی که موضوعش مشابه داستان ویس و رامین بود؛اما با پایانی متفاوت...حداقل خوشحالم که معروف ترین داستان عاشقانه قرن ۱۲ میلادی فرانسه را خوندم...
یادم باشه که فیلمش را هم ببینم
یادم باشه که فیلمش را هم ببینم
February 4, 2020
Ένα μεσαιωνικό μυθιστόρημα με έντονο το παραμυθιακό στοιχείο. Ενδιαφέρον ανάγνωσμα.
July 30, 2020
آهنگ آواز من چه اعتباری دارد؟ تو می‌بایستی آهنگ دل مرا بشنوی
March 1, 2022
niby lektura szkolna wiec na start srednio ale powiem szczerze ze calkiem mnie wciagnela
December 13, 2015
Keltski mit o Tezeju i Arijadni ili Roman o Tristanu i Izoldi
Mnoge su podudarnosti sa mitom o Tezeju i Minotauru. Tristan, baš kao i Tezej, predstavlja "junaka nad junacima" i mora pobijediti čudovište i to iz istih razloga: da bi oslobodili svoju zemlju jedne vrste "danka u krvi". Naime, kada je Minos zaratio sa Atenom, zahtijevao je da se sedam atenskih mladića i djevojaka (izabranih izvlačenjem slamki) žrtvuje Minotauru svakih devet godina (ili, prema nekim izvorima, svake godine). U "Romanu o Tristanu i Izoldi" kaže se ovako:
"Treba znati da su po starim ugovorima o miru Irci mogli od Kornvola da ubiru prve godine trista bakarnih livri, druge trista srebrnih livri i treće trista zlatnih livri. A četvrte godine odvodili bi tri stotine mladića i tri stotine devojaka od petnaest godina koje su birali kockom u kornvolskim porodicama."
Ali sličnost se ne ogleda samo u vrsti danka, nego je i "čudovište" koje treba poraziti slično.
U Tentažel dolazi gorostasni vitez Morholt, šurjak i glasnik irskog kralja "koga niko nikada u borbi nije mogao savladati". Pošto je kralj Mark već petnaest godina odbijao da im plati danak koji su nekada plaćali njegovi preci, Morholt je zahtijevao da mu kralj već tog istog dana da trista mladića i trista djevojaka. Međutim, daje im priliku da, ako neki od kraljevih barona želi, dokažu borbom protiv njega, Morholta, kako irski kralj nema prava na taj danak. Jedino se Tristan prijavljuje za megdan u kome najzad i pobjeđuje, ali biva smrtno ranjen Morholtovim otrovnim kopljem.
Nakon što je ubio Minotaura, Arijadna je ta koja svojim koncem pomaže Tezeju da se vrati živ nazad. Isto tako, Izolda je jedina koja može i koja liječi Tristana. Njene skoro magijske sposobnosti su još jedan razlog da se Izolda poistovijeti sa Arijadnom.
Da bi osvojio Izoldu, Tristan mora ubiti aždaju, što je takođe još jedna podudarnost sa Tezejevim junačkim podvizima. Ali baš kao što Tezej predaje Arijadnu Dionisu, tako i Tristan predaje Izoldu kralju Marku.
I konačno, zajednički im je i motiv bijelih i crnih jedara. Tezej u tuzi zaboravlja obećanje ocu da će ako preživi crno jedro zamijeniti bijelim, zbog čega se Egej, kada je vidio da se na Tezejevoj lađi vijori crno jedro, bacio sa litice misleći da mu je sin mrtav. Isto tako, Tristan je naredio svom najboljem drugu, Kaerdenu, kada ga je slao da mu dovede Izoldu, ako se bude vraćao sa njom da razvije bijelo, u suprotnom crno jedro. Iako je Kaerden, za razliku od Tezeja, razvio bijelo jedro, Bjeloruka Izolda je, iz osvete, rekla Tristanu da su razvili crno. Zbog toga Tristan gubi nadu koja ga je jedina držala u životu i umire.
Zaista, brojne su podudarnosti sa raznim mitovima, pa se pored veze s mitom o Tezeju i Minotauru, takođe vidi i veza s arturijanskom sagom. Prije svega, ljubavni trougao Lanselot-Gvinevra-Artur neodoljivo podsjeća na ljubavni trougao Tristan-Izolda-Mark. Baš kao i Mark, i Artur voli ljubavnike. U nekim tekstovima ("Tristan en prose" - inače prvi roman o Tristanu koji se oslanja na arturijanski ciklus), Tristan je jedan od vitezova Okruglog stola. Osim toga, u samom djelu (barem u Bedjeovoj verziji), često se pominje i kralj Artur.
Ono što je meni zanimljivo je sama problematika ljubavnog naptika. Znamo da su ljudi u srednjem vijeku "čuda" objašnjavali čudima. Ako je srednjovjekovnom čovjeku nedostajalo znanja da objasni kakav fenomen, njemu neobjašnjiv događaj, svakako da mu nije nedostajalo mašte. Jedno od takvih "čuda" bila je i zaljubljenost. Ne mogavši da objasni bezumnu ljubav (koja je stvarna i koju je, ako je nije iskusio, onda bar opazio kod drugih ljudi), Stari pjesnik uvodi motiv ljubavnog napitka.
Ako ćemo po Bartu, moje tumačenje djela bi trebalo da bude ravnopravno tumačenju samog autora. Dakle, ako bih dala sebi za pravo da potpuno zanemarim činjenicu da Stari pjesnik nikako nije mogao biti svjestan psiholoških elemenata u svom romanu, mogu pretpostaviti da ih je intuitivno naslućivao.
Posmatrajmo za trenutak taj ljubavni napitak malo drugačije, suprotno od namjere prvobitnog pjesnika po kome napitak ima samo jednu jedinu funkciju i to onu doslovnu - on je čaroban i jedini razlog Tristanove i Izoldine ljubavi.
Šta ako napitak nema nikakvu moć? U tom slučaju on djeluje kao placebo, a sam roman dobija na psihološkoj dubini.
Ljubavni napitak - uzrok ili povod?
Nakon što je Izolda spasla Tristana, našavši ga onesviještenog u travi pored močvare, odmah poslije boja sa aždajom, prvi put se opisuje kako ga ona doživljava:
"Pogled joj se zadrža na licu ranjenika, primeti kako je lep i pomisli: »Ako je hrabar kao što je lep, moj zatočnik zametnuće žestoki boj!«"
Dakle, već tu imamo dokaz da Tristan fizički privlači Izoldu. U tom istom pasusu, pjesnik piše kako joj se Tristan osmjehivao misleći na to kako je osvojio zlatokosu kraljicu, zbog čega se Izolda osjetila nesigurno.
"Izolda to primeti i pomisli: »Zašto se smeška ovaj stranac? Da nisam učinila nešto što ne dolikuje? Da nisam propustila da učinim neku uslugu koju kao mlada devojka dugujem svom gostu? Da, možda se smeje što sam zaboravila da očistim oružje potamnelo od otrova.«"
Smatram da je i ta nesigurnost posljedica toga što joj se Tristan dopadao.
A kada je Izolda saznala pravi Tristanov identitet, u bijesu diže mač da ga ubije, ali joj Tristan ispriča priču o dvije lastavice u koju ona povjerova. U suštini, pred Izoldu se postavio izbor: ubije li Tristana, to znači da će se morati udati za upravnika dvora; u suprotnom, udaje se za Tristana. Da nije postojala ta privlačnost između njih dvoje, da je Tristan kakav ružan mladić, ružniji od upravnika dvora, sumnjam da ga Izolda ne bi ubila. Zbog toga, Izolda mu oprašta i ljubi ga u znak pomirenja.
Kasnije, kada Tristan reče istinu pred irskim kraljem, da će ona pripasti kralju Marku, a ne njemu, kod Izolde se javi mržnja prema Tristanu.
"Plavokosa Izolda drhtala je od stida i velikog bola. Tristan je, dakle, pošto ju je osvojio, prezire; lepa priča o zlatnoj vlasi bila je samo laž i sada će je dati drugome."
Ako je u početku Izolda gajila nekakve simpatije prema Tristanu, njihovo odbijanje ih je samo pretvorilo u zaljubljenost, jer "ništa nas ne privlači tako dobro kao odbijanje". Pa šta je onda ta mržnja? Nije li ona upravo - ljubav?
Dalje u tekstu se navodi:
"Kada bi joj Tristan prišao i hteo da je nežnim rečima uteši, ljutila se, odbijala ga s mržnjom koja joj je sve više rasla u srcu. Došao je on, otmičar, on, Morholtov ubica; lukavstvom ju je otrgao od majke i zavičaja; nije bila dostojna da je on zadrži za sebe i, evo, sada je vodi kao svoj plen preko mora u neprijateljsku zemlju! »Jadna ja! — jadikovala je — prokleto da je more koje me nosi! Više bih volela da umrem u zemlji u kojoj sam se rodila nego da tamo živim!«"
Izoldu nije briga što će postati kraljica, ona je najviše tužna zbog toga što smatra da nije bila dostojna da je Tristan zadrži za sebe. Naravno, možemo reći i da je razlog njene tuge to što ide u daleku i nepoznatu zemlju, daleko od svoje porodice, ali čini mi se da ipak dominira osjećanje drugačije vrste.
Što se tiče toga da li Izolda privlači Tristana, glavni dokaz pronalazim u brojnim opisima Izoldine ljepote, ali prije svega u Markovoj ljubavi prema njoj, a koja je, čini se, takođe bila "na prvi pogled". Markova omađijanost Izoldom je toliko upadljiva da čak i u tekstu stoji napomena da Mark nije ispio ljubavni napitak:
"Neki pripovedači kažu da Branžjena nije bacila u more krčag s vinom začinjenim travama koji ljubavnici nisu ispili do dna, već da je ujutro, kada je njena gospodarica legla u postelju pored kralja Marka, usula ostatak napitka u pehar i ponudila ga supružnicima, da je Mark prilično popio a da je Izolda svoj deo krišom prosula. Ali znajte, velmože, da su ovi pripovedači izopačili i iskrivili priču. Izmislili su ovu laž zbog toga što nisu mogli da shvate čudesnu ljubav koju je Mark stalno osećao prema kraljici. Nikada, kao što ćete uskoro čuti, uprkos patnji, bolu i strašnoj osveti, Mark nije mogao iz svog srca da izbriše Izoldu i Tristana; ali znajte, velmože, da nije okusio vino začinjeno travama. Ni otrov ni čini, već samo njegovo plemenito i nežno srce podsticalo ga je da voli."
Ako kralj Mark nije ispio ljubavni napitak, a toliko je očaran Izoldom, zaljubljen može se reći, zašto po istom principu ne bi djelovala i Tristanova ljubav?
Trenutak kada ispijaju ljubavni napitak opisan je ovako:
"Dete napuni pehar i ponudi ga svojoj gospodarici. Pila je bez predaha, a zatim pruži pehar Tristanu, koji ga iskapi.
U tom trenutku uđe Branžjena i vide ih kako se kao izgubljeni i omađijani, ćutke gledaju. Vide pred njima pehar i skoro prazan krčag. Tada dohvati krčag, potrča na krmu. Baci ga u talase i zakuka:
— Nesrećnice! Proklet da je čas kad sam se rodila i proklet da je dan kad sam stupila na ovu lađu! Izoldo, prijateljice, i vi, Tristane, vi ste ispili svoju smrt!"
Da im Branžjena nije rekla kakav su napitak upravo ispili, sumnjam da bi njih dvoje išta uradili povodom svoje ljubavi. Zapravo, vjerovatno bi im trebalo mnogo više vremena da uopšte priznaju postojanje uzajamnog ljubavnog osjećanja. Za razliku od Lanselota i Gvinevre, njih dvoje imaju opravdanje - napitak koji ih lišava osjećanja krivice, pa se zbog toga ne ustručavaju da zajedno "griješe". Istovremeno, saznanje o magijskim svojstvima napitka djeluje kao placebo i njihova osjećanja, ako (barem s Tristanove strane) nisu prelazila granice proste fizičke privlačnosti, sada se produbljuju i postaju jača.
Zaista, veliki je psiholog bio taj Stari pjesnik! Iako je malo vjerovatno da je svjesno načinio ovakav postupak, on je sigurno intuitivno naslutio da je ljubavnicima, da bi učinili nešto povodom strasti koju osjećaju jedno prema drugome, potrebno da znaju da su popili "ljubavni napitak".
Taj isti placebo efekat je i jedan od razloga zašto njihova ljubav opstaje tako dugo, jer su oboje ubijeđeni da ne mogu živjeti jedno bez drugoga ("ni ti bez mene, ni ja bez tebe"). Naime, kad se već dotičemo trajanja ljubavnog napitka, postoje dvije verzije: Tomina i Berulova. U Tominoj kurtoaznoj verziji djelovanje napitka traje vječno, dok kod Berula traje samo tri godine. Treba napomenuti i to da je Toma pjesnik koji je više volio književna razvijanja o osjećanjima i analize nego radnju i događaje. On traži književne efekte i tamo gdje teška situacija i tragični položaj ličnosti (na primjer Tristana) to ne dopuštaju, nego zahtijevaju grubu jednostavnost. I po tome bi se reklo da Toma prerađuje nešto stvoreno prije njega, dok je Berulova verzija bliža duhu originala. O Berulu, u tzv. "Crnoj knjizi", piše ovako:
"Normanski truver Berul dao je lepšu verziju. Ona ima više snage i žestine, koje odgovaraju ličnostima i onome što one doživljavaju u sebi i oko sebe. Po obraćanju publici i podsećanju na već rečeno, vidi se da je ovaj roman delo žonglera. (...) U vremenski ograničenom dejstvu čarobnog napitka, posle čijeg prestanka ljubav Tristana i Izolde slabi da bi opet buknula punom snagom, ima mešavine tajanstvenog i natprirodnog, ali i finog osećanja za realnost, jer su padovi i usponi u toj ljubavi motivisani psihološki, a u vezi sa spoljnim okolnostima u kojima se zaljubljeni nalaze. Uza sve to, ovaj dvorski pesnik ume da slika i prijatne i nežne scene, galantne razgovore, pronalazeći uvek put do čitaočevog srca."
Dakle, sve upućuje na to da uzrok Tristanove i Izoldine ljubavi nije ljubavni napitak, nego - oni sami! Napitak je, u tom slučaju, samo povod.
Ne znam za vas, ali meni je daleko zanimljivije tumačiti Tristana i Izoldu ovako nego da prihvatim da njihov napitak zaista ima magijska svojstva. Samo se nadam da ovo moje tumačenje ne predstavlja jednu vrstu učitavanja.
Mnoge su podudarnosti sa mitom o Tezeju i Minotauru. Tristan, baš kao i Tezej, predstavlja "junaka nad junacima" i mora pobijediti čudovište i to iz istih razloga: da bi oslobodili svoju zemlju jedne vrste "danka u krvi". Naime, kada je Minos zaratio sa Atenom, zahtijevao je da se sedam atenskih mladića i djevojaka (izabranih izvlačenjem slamki) žrtvuje Minotauru svakih devet godina (ili, prema nekim izvorima, svake godine). U "Romanu o Tristanu i Izoldi" kaže se ovako:
"Treba znati da su po starim ugovorima o miru Irci mogli od Kornvola da ubiru prve godine trista bakarnih livri, druge trista srebrnih livri i treće trista zlatnih livri. A četvrte godine odvodili bi tri stotine mladića i tri stotine devojaka od petnaest godina koje su birali kockom u kornvolskim porodicama."
Ali sličnost se ne ogleda samo u vrsti danka, nego je i "čudovište" koje treba poraziti slično.
U Tentažel dolazi gorostasni vitez Morholt, šurjak i glasnik irskog kralja "koga niko nikada u borbi nije mogao savladati". Pošto je kralj Mark već petnaest godina odbijao da im plati danak koji su nekada plaćali njegovi preci, Morholt je zahtijevao da mu kralj već tog istog dana da trista mladića i trista djevojaka. Međutim, daje im priliku da, ako neki od kraljevih barona želi, dokažu borbom protiv njega, Morholta, kako irski kralj nema prava na taj danak. Jedino se Tristan prijavljuje za megdan u kome najzad i pobjeđuje, ali biva smrtno ranjen Morholtovim otrovnim kopljem.
Nakon što je ubio Minotaura, Arijadna je ta koja svojim koncem pomaže Tezeju da se vrati živ nazad. Isto tako, Izolda je jedina koja može i koja liječi Tristana. Njene skoro magijske sposobnosti su još jedan razlog da se Izolda poistovijeti sa Arijadnom.
Da bi osvojio Izoldu, Tristan mora ubiti aždaju, što je takođe još jedna podudarnost sa Tezejevim junačkim podvizima. Ali baš kao što Tezej predaje Arijadnu Dionisu, tako i Tristan predaje Izoldu kralju Marku.
I konačno, zajednički im je i motiv bijelih i crnih jedara. Tezej u tuzi zaboravlja obećanje ocu da će ako preživi crno jedro zamijeniti bijelim, zbog čega se Egej, kada je vidio da se na Tezejevoj lađi vijori crno jedro, bacio sa litice misleći da mu je sin mrtav. Isto tako, Tristan je naredio svom najboljem drugu, Kaerdenu, kada ga je slao da mu dovede Izoldu, ako se bude vraćao sa njom da razvije bijelo, u suprotnom crno jedro. Iako je Kaerden, za razliku od Tezeja, razvio bijelo jedro, Bjeloruka Izolda je, iz osvete, rekla Tristanu da su razvili crno. Zbog toga Tristan gubi nadu koja ga je jedina držala u životu i umire.
Zaista, brojne su podudarnosti sa raznim mitovima, pa se pored veze s mitom o Tezeju i Minotauru, takođe vidi i veza s arturijanskom sagom. Prije svega, ljubavni trougao Lanselot-Gvinevra-Artur neodoljivo podsjeća na ljubavni trougao Tristan-Izolda-Mark. Baš kao i Mark, i Artur voli ljubavnike. U nekim tekstovima ("Tristan en prose" - inače prvi roman o Tristanu koji se oslanja na arturijanski ciklus), Tristan je jedan od vitezova Okruglog stola. Osim toga, u samom djelu (barem u Bedjeovoj verziji), često se pominje i kralj Artur.
Ono što je meni zanimljivo je sama problematika ljubavnog naptika. Znamo da su ljudi u srednjem vijeku "čuda" objašnjavali čudima. Ako je srednjovjekovnom čovjeku nedostajalo znanja da objasni kakav fenomen, njemu neobjašnjiv događaj, svakako da mu nije nedostajalo mašte. Jedno od takvih "čuda" bila je i zaljubljenost. Ne mogavši da objasni bezumnu ljubav (koja je stvarna i koju je, ako je nije iskusio, onda bar opazio kod drugih ljudi), Stari pjesnik uvodi motiv ljubavnog napitka.
Ako ćemo po Bartu, moje tumačenje djela bi trebalo da bude ravnopravno tumačenju samog autora. Dakle, ako bih dala sebi za pravo da potpuno zanemarim činjenicu da Stari pjesnik nikako nije mogao biti svjestan psiholoških elemenata u svom romanu, mogu pretpostaviti da ih je intuitivno naslućivao.
Posmatrajmo za trenutak taj ljubavni napitak malo drugačije, suprotno od namjere prvobitnog pjesnika po kome napitak ima samo jednu jedinu funkciju i to onu doslovnu - on je čaroban i jedini razlog Tristanove i Izoldine ljubavi.
Šta ako napitak nema nikakvu moć? U tom slučaju on djeluje kao placebo, a sam roman dobija na psihološkoj dubini.
Ljubavni napitak - uzrok ili povod?
Nakon što je Izolda spasla Tristana, našavši ga onesviještenog u travi pored močvare, odmah poslije boja sa aždajom, prvi put se opisuje kako ga ona doživljava:
"Pogled joj se zadrža na licu ranjenika, primeti kako je lep i pomisli: »Ako je hrabar kao što je lep, moj zatočnik zametnuće žestoki boj!«"
Dakle, već tu imamo dokaz da Tristan fizički privlači Izoldu. U tom istom pasusu, pjesnik piše kako joj se Tristan osmjehivao misleći na to kako je osvojio zlatokosu kraljicu, zbog čega se Izolda osjetila nesigurno.
"Izolda to primeti i pomisli: »Zašto se smeška ovaj stranac? Da nisam učinila nešto što ne dolikuje? Da nisam propustila da učinim neku uslugu koju kao mlada devojka dugujem svom gostu? Da, možda se smeje što sam zaboravila da očistim oružje potamnelo od otrova.«"
Smatram da je i ta nesigurnost posljedica toga što joj se Tristan dopadao.
A kada je Izolda saznala pravi Tristanov identitet, u bijesu diže mač da ga ubije, ali joj Tristan ispriča priču o dvije lastavice u koju ona povjerova. U suštini, pred Izoldu se postavio izbor: ubije li Tristana, to znači da će se morati udati za upravnika dvora; u suprotnom, udaje se za Tristana. Da nije postojala ta privlačnost između njih dvoje, da je Tristan kakav ružan mladić, ružniji od upravnika dvora, sumnjam da ga Izolda ne bi ubila. Zbog toga, Izolda mu oprašta i ljubi ga u znak pomirenja.
Kasnije, kada Tristan reče istinu pred irskim kraljem, da će ona pripasti kralju Marku, a ne njemu, kod Izolde se javi mržnja prema Tristanu.
"Plavokosa Izolda drhtala je od stida i velikog bola. Tristan je, dakle, pošto ju je osvojio, prezire; lepa priča o zlatnoj vlasi bila je samo laž i sada će je dati drugome."
Ako je u početku Izolda gajila nekakve simpatije prema Tristanu, njihovo odbijanje ih je samo pretvorilo u zaljubljenost, jer "ništa nas ne privlači tako dobro kao odbijanje". Pa šta je onda ta mržnja? Nije li ona upravo - ljubav?
Dalje u tekstu se navodi:
"Kada bi joj Tristan prišao i hteo da je nežnim rečima uteši, ljutila se, odbijala ga s mržnjom koja joj je sve više rasla u srcu. Došao je on, otmičar, on, Morholtov ubica; lukavstvom ju je otrgao od majke i zavičaja; nije bila dostojna da je on zadrži za sebe i, evo, sada je vodi kao svoj plen preko mora u neprijateljsku zemlju! »Jadna ja! — jadikovala je — prokleto da je more koje me nosi! Više bih volela da umrem u zemlji u kojoj sam se rodila nego da tamo živim!«"
Izoldu nije briga što će postati kraljica, ona je najviše tužna zbog toga što smatra da nije bila dostojna da je Tristan zadrži za sebe. Naravno, možemo reći i da je razlog njene tuge to što ide u daleku i nepoznatu zemlju, daleko od svoje porodice, ali čini mi se da ipak dominira osjećanje drugačije vrste.
Što se tiče toga da li Izolda privlači Tristana, glavni dokaz pronalazim u brojnim opisima Izoldine ljepote, ali prije svega u Markovoj ljubavi prema njoj, a koja je, čini se, takođe bila "na prvi pogled". Markova omađijanost Izoldom je toliko upadljiva da čak i u tekstu stoji napomena da Mark nije ispio ljubavni napitak:
"Neki pripovedači kažu da Branžjena nije bacila u more krčag s vinom začinjenim travama koji ljubavnici nisu ispili do dna, već da je ujutro, kada je njena gospodarica legla u postelju pored kralja Marka, usula ostatak napitka u pehar i ponudila ga supružnicima, da je Mark prilično popio a da je Izolda svoj deo krišom prosula. Ali znajte, velmože, da su ovi pripovedači izopačili i iskrivili priču. Izmislili su ovu laž zbog toga što nisu mogli da shvate čudesnu ljubav koju je Mark stalno osećao prema kraljici. Nikada, kao što ćete uskoro čuti, uprkos patnji, bolu i strašnoj osveti, Mark nije mogao iz svog srca da izbriše Izoldu i Tristana; ali znajte, velmože, da nije okusio vino začinjeno travama. Ni otrov ni čini, već samo njegovo plemenito i nežno srce podsticalo ga je da voli."
Ako kralj Mark nije ispio ljubavni napitak, a toliko je očaran Izoldom, zaljubljen može se reći, zašto po istom principu ne bi djelovala i Tristanova ljubav?
Trenutak kada ispijaju ljubavni napitak opisan je ovako:
"Dete napuni pehar i ponudi ga svojoj gospodarici. Pila je bez predaha, a zatim pruži pehar Tristanu, koji ga iskapi.
U tom trenutku uđe Branžjena i vide ih kako se kao izgubljeni i omađijani, ćutke gledaju. Vide pred njima pehar i skoro prazan krčag. Tada dohvati krčag, potrča na krmu. Baci ga u talase i zakuka:
— Nesrećnice! Proklet da je čas kad sam se rodila i proklet da je dan kad sam stupila na ovu lađu! Izoldo, prijateljice, i vi, Tristane, vi ste ispili svoju smrt!"
Da im Branžjena nije rekla kakav su napitak upravo ispili, sumnjam da bi njih dvoje išta uradili povodom svoje ljubavi. Zapravo, vjerovatno bi im trebalo mnogo više vremena da uopšte priznaju postojanje uzajamnog ljubavnog osjećanja. Za razliku od Lanselota i Gvinevre, njih dvoje imaju opravdanje - napitak koji ih lišava osjećanja krivice, pa se zbog toga ne ustručavaju da zajedno "griješe". Istovremeno, saznanje o magijskim svojstvima napitka djeluje kao placebo i njihova osjećanja, ako (barem s Tristanove strane) nisu prelazila granice proste fizičke privlačnosti, sada se produbljuju i postaju jača.
Zaista, veliki je psiholog bio taj Stari pjesnik! Iako je malo vjerovatno da je svjesno načinio ovakav postupak, on je sigurno intuitivno naslutio da je ljubavnicima, da bi učinili nešto povodom strasti koju osjećaju jedno prema drugome, potrebno da znaju da su popili "ljubavni napitak".
Taj isti placebo efekat je i jedan od razloga zašto njihova ljubav opstaje tako dugo, jer su oboje ubijeđeni da ne mogu živjeti jedno bez drugoga ("ni ti bez mene, ni ja bez tebe"). Naime, kad se već dotičemo trajanja ljubavnog napitka, postoje dvije verzije: Tomina i Berulova. U Tominoj kurtoaznoj verziji djelovanje napitka traje vječno, dok kod Berula traje samo tri godine. Treba napomenuti i to da je Toma pjesnik koji je više volio književna razvijanja o osjećanjima i analize nego radnju i događaje. On traži književne efekte i tamo gdje teška situacija i tragični položaj ličnosti (na primjer Tristana) to ne dopuštaju, nego zahtijevaju grubu jednostavnost. I po tome bi se reklo da Toma prerađuje nešto stvoreno prije njega, dok je Berulova verzija bliža duhu originala. O Berulu, u tzv. "Crnoj knjizi", piše ovako:
"Normanski truver Berul dao je lepšu verziju. Ona ima više snage i žestine, koje odgovaraju ličnostima i onome što one doživljavaju u sebi i oko sebe. Po obraćanju publici i podsećanju na već rečeno, vidi se da je ovaj roman delo žonglera. (...) U vremenski ograničenom dejstvu čarobnog napitka, posle čijeg prestanka ljubav Tristana i Izolde slabi da bi opet buknula punom snagom, ima mešavine tajanstvenog i natprirodnog, ali i finog osećanja za realnost, jer su padovi i usponi u toj ljubavi motivisani psihološki, a u vezi sa spoljnim okolnostima u kojima se zaljubljeni nalaze. Uza sve to, ovaj dvorski pesnik ume da slika i prijatne i nežne scene, galantne razgovore, pronalazeći uvek put do čitaočevog srca."
Dakle, sve upućuje na to da uzrok Tristanove i Izoldine ljubavi nije ljubavni napitak, nego - oni sami! Napitak je, u tom slučaju, samo povod.
Ne znam za vas, ali meni je daleko zanimljivije tumačiti Tristana i Izoldu ovako nego da prihvatim da njihov napitak zaista ima magijska svojstva. Samo se nadam da ovo moje tumačenje ne predstavlja jednu vrstu učitavanja.
March 12, 2025
Helt okej bok men jag måste erkänna att jag var inte investerad alls i vad som hände. Det var väldigt svårt att känna dåligt för Tristan, Isolde och Marc när något gick fel flera gånger. Ja, första gången Tristan och Isolde var separerad pga. deras kärlek var det trist, men de nästa typ 5 gångerna är det mer som 'men, du vet ju att detta kommer inte att funka??' och sen gör de det det ändå. Också att Tristan var väldigt tydligt en favorite av den som spelade upp den sagan. Men allt det är inte så konstigt eftersom det var en medeltids saga som har varit översatt många gånger och är gjorde för att föra en moral på den som lyssnar. Personligt var det bara inte något jag var intresserade i.
January 17, 2023
Fajna takie 3.5 bym powiedział. Książka super średniowieczna - prawdopodobnie każda interpretacja tego zdania jest poprawna. Uważam, że jest to idealny przykład literatury z tamtego okresu i można to zaobserwować na każdej stronie. Odbiegając od stylu pisania, sama historia jest wciągająca - prawdopodobnie przez ciekawość dot. losów relacji głównych bohaterów. Coś co było dla mnie niespodziewane to fakt, że książka lekko odjechana (z elementami fikcyjnymi).
October 9, 2022
Habría sido mejor si se enamoraban Tristán y Dinas de Lidán, es que estaba re enamorado Dinas se le notaba y tenía mejor química con él que con Isolda. La historia pudo haberse desarrollado igual y haría más sentido que todos estuvieran en contra de la pareja por el contexto histórico en el que fue escrito el poema pero le tuvieron miedo al éxito. And historians will call them close friends...
January 4, 2022
3.5
Książka powinna występować pod nazwą „Frajerstwo Tristana i Izoldy”, ale w sumie do połowy nie była zła, a nawet całkiem wciągająca. Myślę jednak, że romans rycerski to po prostu nie mój gatunek XDD.
Książka powinna występować pod nazwą „Frajerstwo Tristana i Izoldy”, ale w sumie do połowy nie była zła, a nawet całkiem wciągająca. Myślę jednak, że romans rycerski to po prostu nie mój gatunek XDD.
Displaying 1 - 30 of 1,101 reviews