Tamara Kučan's Blog

Znam da sam bila dosadna – sajam, sajam, sajam, sajam i opet, sajam. Ne bih da padnem u zamku pravdanja, ali priča o meni i sajmu je jednostavna. Kada sam imala mogućnosti da svoja dela izlažem, nisam imala dovoljno izdanja. Kada sam imala dovoljno izdanja, nisam imala dovoljno mogućnosti. Malo je ljudi koji mogu sa mnom da se raduju. Ljudi oko mene su se podelili na one koji ne mogu da me gledaju,  na one koje lete oko mene kao ose i dele mi  korisne i dobronamerne savete. Nikada ne gurajte  jastuk  nekome ko se izudarao u sve moguće zidove, i naučio da iz toga izađe nepovređen. 



Naravno tu su i oni koji misle da sam poletela, i da vam priznam, jesam. Mislim da posle svega, čitavog mog puta kao spisateljice, koji se u početku činio nemogućim, zaista mogu sve. Pre nego što nekoga osudite da je poleteo, zapitajte se koliko su mu dugo odsecali krila. Možda će vam se učiniti da je ovo blog o sajmu knjiga, ali...     
VAŠAR TAŠTINE
Nekoliko dana pred početak sajama krenuo je strahovit spin koji za cilj ima da degradira sajam knjiga. Sajam je vašar. Ne idem na vašar ove godine. Najprodavanija knjiga na sajmu - pljeskavica. Itd. Spin proizašao od internet aforističara, u velikoj meri je podržan od strane pisaca i ljudi zaposlenih u izdavaštvu. Drage kolege pisci, kako vas nije sramota? Beogradski sajam knjiga je najveći događaj vezan za knjige i izdavaštvo u ovoj zemlji.  Kako očekujete da ga neko doživi kao ozbiljan kulturni događaj ako se vi, autori ili zaposleni u izdavaštvu trudite da ga ponizite, s podsmehom citirajući jednu te istu rečenicu?  Pitanje broj jedan. Pitanje broj dva, šta vi imate protiv vašara? Sajam je prilika da vaša dela budu izložena, prilika da se ljudi susretnu sa njima, prilika da upoznate ljude koji vole vaš rad, prilika da steknete nove čitaoce koji će voleti vaš rad. Prilika vam je data, pa ko veli, hajde da se ispišamo po njoj? Jasno mi je da iza pojedinih ljudi stoji velika mašinerija, koja se o svemu brine, pa stoga niste svesni kakvu priliku imate. Malo zahvalnosti nije na odmet.
KRIZA
Večito se priča o krizi u kulturi i izdavaštvu. Meni je ta priča smešna. Ako sagledate mapu, shvatićete da dobar deo štandova ima kavdraturu gastrabajterskih kuća. Nije tajna da je sajam luksuz. Nije tajna i da je knjiga luksuz. Sajamski popusti su briljirali ove godine, toliko su briljirali da knjigu koja košta u knjižari 756 dinara mogli ste da nabavite za 760 dinara. Izdavaštvo u Srbiji – bubreg u loju – da se ne lažemo. Ako sagledamo drugu stranu priče, stranu potrošača – retko ste mogli da vidite čoveka koji vuče kese i kese pune knjiga, kao prethodnih godina. Ruke se trljaju kada stignu autobusi sa ekskurzijom. Ne mogu a da se ne zapitam, kako je biti u koži roditelja koji šalje svoje srednjoškolsko dete na beogradski sajam knjiga. Treba platiti autobusku kartu, ulaznicu, i dati detetu novac da nešto pojede. Treba ostaviti novac detetu da kupi neku knjigu, sa sjajnim, sajamskim popustom. Neku knjigu – a toliko je knjiga.


Kriza je opširan pojam koji možemo sagledati iz različitih uglova. Ako se opredelimo za onaj nematerijalni ugao imam da vam kažem dve stvari. Knjige se kupuju. Pitanje je koliko se kupljenih knjiga pročita. Takođe, kada smo kod krize... Postoji taj jedan štand... Izdavač... Koji treba da ima veliku odgovornost jer izdaje edukativne knjige za školski uzrast. Umesto što ste se pobrinuli da vam sa štanda ječe turbofolk hitovi, mogli ste da se pobrinete da deca ne uče zastarelo gradivo.
                                                    TOČAK SREĆE
Sajam 2009.  godine. Vrtim se sa kesom u rukama i molim na svakom štandu da prihvate knjige, ne bi li bile dostupne posetiocima sajma. Urednik jedne izdavačke kuće sa kojom sam trebala da sarađujem, stoji naslonjen na ogradu. Maše mi. Prilazim mu.,,Zdravo“,,Zdravo“,,Otkud ti na sajmu?“,,Gledam gde da smestim knjigu“,,Kako gde da smestiš?’’,,Negde u hali 4, gde su knjižare. Znaš da sada sama izdajem, da sam pokrenula Urban Art...’’Umire od smeha.,,Srce pa svaka ti čast, ali ti možeš samo da se vrtiš“,,Ne razumem?“,,To je tvoj sudbina“,,Šta je moja sudbina?“,,Da se vrtis i moliš sa kesom u rukama“,,Aha“,,Vidiš, ja sada odmaram od posla. Ti se i dalje vrtiš i vrtećeš se uvek“Sajam 2013.,,Hej Tamara!“,,Hej“,,Je l’ me se sećaš?’’,,Naravno da te se sećam“,,Otkud ti ovde? Čoveče imaš svoj štand?“,,Da“,,Lep ti je štand“,,Hvala. Hoćeš da sedneš, popiješ nešto? Na kom si ti štandu?“,,Ma nisam. Izašao sam ja iz toga, iz tog sveta knjige. Pokrenuo sam sada neki sitan biznis sa olovkama i...“,,Aha“,,Odoh da se provrtim malo“,,Važi“Pita me Svetlana zašto sam mu se uopšte javila kada sam te 2009. prolila mnogo suza zbog njega i takvih poput njega. Ne znam. Iskreno da vam kažem, ne znam. Povređen čovek ima dva puta: da se sveti ili da se pozabavi radom na sebi. Moj izbor je uvek bila tačka 2. Život počinje kada shvatite da nema sudbine koja vam je data. Dati su vam izbori i šansa da nešto uradite. Mogu da vam prepisuju i namenjuju sudbinu koliko žele. Niste ni sa čim obeleženi, ništa vam nije dato. Za sve se u životu bori, pa i za to kakav će vam život biti, i gde ćete biti.
"Beskrajni plavi krug a u njemu..."
Kada su me iskusnije kolege, psihički spremale za sajam, pripremili su me na to da je sajam defile raznih ljudi. I zaista čula sam mnogo priča i srela različite ljude.  Svaku sam priču saslušala i nadam se da sam dala neki koristan savet – od toga kako podići kredit za traktor do toga kako opstati u pisanoj reči u zemlji u kojoj kultura umire. Defilovali su tu razni ljudi, neki su se svađali, neki su se slikali sa mnom jer su mislili da mi je Milan Kučan stric, neki su kupili Peščani sat jer misle da sam ja prostitutka iz romana. Naslušah se i raznih tračeva. Kada  biste samo znali kako  bivši ljubavnici skreću pogled jedan od drugog. I kada biste samo znali  kao su se ona Nepreboljena i ona Uteha gledale popreko na pauzi za cigaretu. I kada biste samo znali kako su sujete s kompleksom boga defilovale plavim tepihom. No, šta vas sve to briga. Bili su tu i moji čitaoci koje godinama znam, bili su i oni koje sam tek upoznala. Bilo je tu i sjajnih kolega lišenih sujete.  
Ovaj blog želim da završim pričom koja je na mene ostavila najjači utisak na tek završenom sajmu. U moru ljudi, stekla sam jedno divno prijateljstvo, iz koga sam mnogo naučila i mogu slobodno da kažem da sam izašla promenjena. Mislim da su ljudi egoistični i da veruju da su baš njihovi problemi najveći. Pitaju me često zašto pišem o ljudima koji drugim ljudima nisu baš simpatični. Mislim da ljudi pre svega neke stvari ne razumeju, pa im je lakše da nešto stave u folder ne volim. Takođe mislim da mnoge loše stvari nastaju iz nerazumevanja. Mislim da nerazumevanje nastaje zato što ne slušamo jedni druge. Moj favorit na ovogodišnjem sajmu je izdavačka kuća RRom produkcija. Njihov štand nalazio se u hali 4. Tu ste mogli da vidite sjajnu literaturu o Romima, literaturu na romskom jeziku, sjajne grafike i mape o migracijama Roma. Iza ove kuće stoji gospodin Zlatomir Jovanović. Da budem iskrena, dugo nisam upoznala nekoga sa više želje, energije i motivacije da nešto promeni. Prva rečenica koju sam naučila od ovog čoveka je : ,,Nema pozitivnog i negativnog stereotipa. Stereotip je stereotip“ . Mislim da je teško sruštiti stereoptipe koje nesvesno ili svesno usvajamo. Želim da čestitam ovom čoveku, kao i njegovom sinu, što ih uspešno ruše. Želim da pohvalim trud koji ulažu u edukaciju Roma, te prevode knjige na romski, jedna od najskorijih je Jevanđelje. Želim svima da kažem, da me je nekada sramota što kukam na bezazlene životne stvari. Nadam se da romska zajednica ima sluha za sve što za nju čine ovi ljudi. Nekome se može učiniti da su ovo sitni koraci, ali to su  koraci koji menjaju nešto. Knjiga po knjiga. Grafika po grafika. Nijedna pobeda nije nastala tako što se napravio samo jedan korak. Rušiti predrasude, pokazati ljudima da se može sve postići radom, motivisati ljude, teško je.  Do pobede se pešači i taj put je često strm i krivudav. Ono što znam jeste, da na tom putu ovi ljudi neće biti sami.

 





















I na kraju, hvala:Svima koji su izdvojili vreme da pročitaju ovaj blog.Onima koji su posetili štand Urban Art.
Hvala vam na lepim rečima posle čitanja mojih knjiga. Znače mi, mnogo.Vidimo se i sledeće godine. Do tada, više razumevanja i više slušanja. Stalno se delimo na ove i one. A podele, vode samo u skobe. Toga nam je dosta, zaista.
Do sledećeg čitanja,Tamara

Ne znam kada sam tačno poželela da budem pisac. Nisam ni najsigurnija da li postaješ pisac ili se kao pisac rađaš. Kažu da je potrebna hrabrost. Ja više verujem u ludost.

Biti pisac - bio je to klinački san, koji su nazivali sumanutom fantazijom. Postoji onaj narativ, ako nešto previše želiš... Ma jok. Možeš ti da želiš ali ako ne mrdaš prstom neće se dogoditi. Nikakav kosmos, nikakva frekvencija misli i slanje poruke univerzumu. Uvek sam čitala i gutala knjige. Pisala sam dnevnik. Znam da je bilo leto kada sam odlučila da napišem knjigu ''Beograđanka''. Čini mi se 2006. godina.
Prezirala sam tada računar. Pisala sam je rukom, ispisala sam 10 blokova A4 formata. Nisam stajala. Stiskala sam olovku i pisala neverovatnom brzinom. Nekada mi nedostaje taj početnički entuzijazam. Jedva sam čekala noć. Noć je bila idealan tajming. Sve zaćuti - misli zavrište.  I dan danas imam vidne deformacije na prstima desne ruke od pisanja Beograđanke. Izluđivale su me te deformacije, najvidljivija je na srednjem prstu. Pre nekoliko godina sam smislila da bi bilo lepo da ih operišem. Nikada nisam otišla da to sklonim. I nikada neću.

Pisanje volim više od sebe same. Imam napad panike ako ne zapišem svoje misli. Istinski patim kada ne pišem. Kada pišem tresem se, umirem, rađam, sastajem, rastajem sa svojim junacima... Ali i sama sa sobom. Perverznjaci me pitaju u čemu pišem, kako sam obučena. Sedim u staroj iscepanoj majici, pušim kao stoka i nalivam se kafom dok srce ne krene da mi preskače. Nekada se dogodi da kolabiram od umora. Dok nisam počela da pišem nisam znala šta znači kolabirati. Moje najdraže kolabiranje dogodilo se kada sam završavala roman ''Zauvek''. Izgovorila sam tada: ''Nema veze ako umrem, samo još ovo poglavlje''. Verujem da ovo zvuči patetično. Patetično je za one koji nikada nisu goreli u nečemu, koji nikada nisu dali i više od sebe, koji nikada nisu mogli da zgaze sebe zarad svoje ideje. Nekada se dogodi da ne pišem mesecima. Nekada se dogodi da 18 sati pišem bez prestanka. Leđa su mi se iskrivila, ali baš me briga. Nekada se dogodi da me peku oči od računara. Lažem, peku me oči stalno i soba mi je puna praznih bočica Vizin kapi. Dešava mi se da kada legnem čujem svoje junake. Dešava mi se da sanjam situacije iz romana. Dešava mi se da kad zatvorim oči vidim samo slova, zareze, znakove pitanja, dijaloge. Kod mene je sve haos. Nemam oazu mira u kojoj pišem. Pišem u nemiru, pišem u paklu. Gorim, raspadam se, krvarim, krivim se. Sto je zatrpan papirima, tezama, sveskama, gajtanima, praznim paklama cigareta. Nekada me telo zaboli od sedenja, tada spustim računar na pod, pa se valjam po podu ali mi je nezgodno da pišem. Onda od muke čučim na stolici i pišem. Ja ne mogu da stanem. Nisam ja plodan pisac iako je vreme pokazalo da izbacujem i do dve knjige godišnje. Ja sam samo luda, a ludilo ne može da prestane.

Moji roditelji se krste. Znaju da se ne drogiram 18 sati, ali se ponašam poput narkomana. Pitaju se kako uspevam da se ne pomerim 18 sati. Umeju da pokucaju i pitaju me da li sam gladna, da li nešto želim. Prezirem kada mi neko prekine tok misli. Nikada ne dobiju odgovor jer ne postoje dok pišem. Ne postoji niko. Ne postoji ni partner. Ni fakultet. Ni smak sveta. Postoji samo ludački adrenalin, nešto što ti ne da da staneš, postoji samo svet koji stvaram. Često se dogodi da svane. Nekada se rasplačem od umora, kada shvatim da sam toliko umorna da ne mogu da zaspim. Posle više sati pisanja nisam ni za šta. Ne mogu nijednu rečenicu da sastavim. Ne mogu da komuniciram. Gledam u ljude kao tele. Ljudi misle da nije neki zamor kada sediš i čvakaš tastaturu. Ali, iz te tastature izlaze sudbine junaka, suze i radost ljudi koji će to čitati. U toj tastaturi spava smisao ovog besmislenog života. Knjiga, nikada nije samo 300 stranica i korica koja ih spaja. Kada bi ljudi samo znali šta je sve u jednoj knjizi nikada se ne bi usudili da olako pljuju po njima. Često me pitaju da li su knjge biografske. JESU!!! Znoj, suze, nespavanje, podočnjaci, iskrivljena kičma, strast, sreća i nesreća, krvave oči, sve je to u jednoj knjizi. To nije 357 strana - to je moj život. To su moje neprospavane noći, moji strahovi.

Umreš i iskrvariš pisajući ali istinski to voliš. I onda dolazi dan kada će te ljudi pomaziti ili ošamariti. Kada objaviš knjigu, ta knjiga nije više tvoja. Ta knjiga je svačija. I ti si svačiji. Ti si živo meso. Mamac. Crvena marama uperena biku u oči.

Kada poštuju i vole tvoj rad, pomilovanje je uvek pomilovanje. Šamari su strašna stvar, a kao pisac moraš biti spreman na njih. Ne znam kako bih klasifikovala šamare. Ne znam ni da li se vremenom navikneš. Ljudi vole da ih nazivaju kritikama. Kritika i šamar nije isto. Ja volim kritike. Mene kritike čine boljom. Ja volim kritike pametnijih, ja volim da učim i napredujem. I da, to svaki pisac treba da radi.Umemo ponekada da se okitimo sujetom. Izdamo knjigu pa pomislimo da smo povukli boga za onu stvar. Znate, pisanje je spoj paradoksa - nikada više egomanijaka nesigurnih do srži u sebe.

Svoj prvi šamar popila sam kada je izašao moj prvi roman.  Vadili su mi rečenice iz konteksta, citirali ih po blogovima, diskutovali o meni kao sponzoruši, vređali moje roditelje, ismevali tematiku o kojoj pišem. I iskrena da budem, volela bih da i dan danas dobijam takve šamare. Šamari koje dobijam posle šest knjiga su drugačiji. Podmukli su. Maliciozni. Odvartni. Prikriveni. Zataškani. Igra mačke i miša. Igra žmurke, pa ko koga prvi zapljune - samo te zapljunu na kvarnjaka, ni ne znaš da si zapljunut  pa se i dalje skrivaš. Podmuklo pljuvanje, prećutno pljuvanje, prevrtanje očiju, gurkanje rukom. Kažu da kad uspeš sve je lakše. Istina, ne mogu ništa da ti kažu. Mrze te u tajnosti. Sastaju se, prelistavaju tvoje knjige, kikoću se, love greške, olajavaju te. Sutradan te sretnu i potapšu po ramenu:

''Bravo Tamara, napisala si sjajnu knjigu''
Zatim sledi:''Ona je pisac?'' podsmeh ''I ta mi je neki pisac?'' izbečena faca i iskolačene oči  ''Ma šta ona zna o pisanju?'' odmahivanje rukom, uz raznovrsnu facijalnu ekspresiju ''Mislim, ovo mogu i ja da napišem''  stisnute usne uz podsmeh
Biti pisac znači stajati ispod kofe govana. Kofa se klati iznad tvoje glave. Da li će pasti ili neće? Nikada ne znaš.  U toj kofi govana nisu samo internet kritičari kojima mama usisava sobicu  i daje džeparac. Tu su i oni najdraži. Tu je i Persa sa kojom piješ kafu. Tu je i Mileva koja te obožava. Tu je i tvoja sestra koja ide gradom i priča da si drolja. Ne znam kako je sa vama. Ja nekako volim da kofa ne talasa. Sruči se odmah, sruči mi se direktno u facu, pa da završimo sa tim. Budi hrabra kofo, direktno u oči ne kad okrenem leđa. Samo što postoji jedna dobra stvar kod slivanja izmeta ljudske pakosti i zlobe - uvek možeš da zatvoriš oči. Možeš i da se pomakneš od kofe govana, samo što nikada ne možeš da zaboraviš, ne ti već tvoj trud i neprospavane noći, ma koliko pričao da možeš, da ta kofa postoji.
Zašto ovo pišem? Često mi se javljaju ljudi koji od mene traže savet. Zamole me da nešto pročitam, da dam mišljenje, da ih posavetujem oko nekih formalnih stvari, itd. Ima tu ludaka. Ludaka, pozitivnih ludaka. Koji su spremni da obrnu planetu ne bi li držali svoju knjigu u rukama. Ima tu i onih koji kukaju kao narikače. Ima i onih koji hoće da budu pisci, jer eto... To im se sviđa. Ima i onih sumanutih ludaka koji žele keš keš keš samo keš. Kakav optimizam! Kao da pisci zarađuju! Mnogo je ljudi, i mnogo je motiva zbog kojih se kreće sa pisanjem. Nekako za svakoga imam spreman odgovor, osim za ljude koji žele da pišu, ali nikako da krenu. Dakle, hoćeš da budeš pisac, hoćeš da objavljuješ dela, piše ti se ali ne pišeš, lomiš se? Ne. Ti nećeš da budeš pisac. I ne, ne piše ti se. Nema tu lomnjave. Nema lomnjave na početku. Tada goriš. Tada je vatra najjača! Ako želiš, nećeš stajati. Kako možeš da se preispituješ oko nečega u šta još nisi zagazio? Hajde prvo z(a)gazi. Možda ružu, možda trn.

Naravno da se svi preispitujemo. Mislim da preispitivanje na početku govori samo o nedostatku želje ili nesamopouzdanju, mada ne verujem u nesamopouzdanje kada postoji želja. Možda sam subjektivna. Ja sam želela i da pišem i da objavljujem. Mene niko nije mogao da zaustavi. Bila sam kao ona plavuša koja se penje u metrou uz stepenice koje idu nadole. I popela sam se, bez obzira na sve kofe govana koje su se klatile iznad moje glave i koje se još uvek klate. Ni u jednom trenutku nisam se zapitala, vodila me je želja, veća od mene same.

Kažu da je preispitivanje zdravo, naravno da svi nekada posumnjamo u sebe. Moje prvo preispitivanje i lom desio se pred izlazak romana ''Peščani sat'' Nije to onaj (nervni) (s)lom od stresa, umora. To je onaj slom, koji se desi iznenada, kada se osećaš bespomoćnom, kada te gomila pitanja udara u glavu, a odgovora nigde. Često internetom prohuji neka senzacija koju svi lože da je fantastična, a zapravo joj se podsmevaju. Da li sam to ja? Da li mene ljudi tapšu po ramenu a zapravo se srame što me poznaju? Da li ljudi uživaju dok čitaju moje knjige ili me samo zajebavaju? Da li ja treba da pišem? Da li sam možda ja samu sebe ubedila da sam pisac? I sva ova pitanja su bila nebitna naspram onog jednog, najjebenijeg: ''Zašto ja uopšte pišem?'' Ove lomove sam prolazila sa najbližim ljudima koji nisu znali šta me je snašlo. Zar nisam ja samouverena i zar nisam ja uvek bila sigurna u svoje ideje? Pala sam u psihičku komu. Jedni su mi govorili da ne stajem, drugi su me surovo iznenadili. Znajući sav moj napor da stvorim nešto, znajući svu ljubav koju osećam prema pisanju, savetovali su me da dignem ruke. Kako neko ko me savetuje da dignem ruke od nečega što je moj život, može da bude u mom životu i kako mogu da ga nazivam najbližim? Ne mogu. I neću. Neću nikada.  I kako sam uopšte mogla da se zapitam da li... Porasla sam od toga za centimetar. Da sam se pitala ovo na samom početku... Nikada ne bih ništa ni napisala. A odgovor na to pitanje,  kako ga ja zovem najjebenije pitanje, sam našla u citatu jednog turskog autora, koji glasi:


Da li sam zaista pomislila da prestanem da pišem?
Jesam.
Da li sam prestala?
Nisam.
I neću nikada.

Prošlo je mesec dana od kako sam objavila svoj roman Kocka 2. Volela bih sa vama da podelim utiske. Kada kažem sa vama, znam da se delite na dve potpune suprotnosti, na one koji vole moje pisanje i one koje ne mogu očima da gledaju, kako mene tako i moje knjige. Tako je bar bilo do izlaska Kocke 2.
Ono što želim da podelim sa vama, jeste moje iskustvo sa jednom novom vrstom ljudi. Verujem da, ma u kom poslu bili, naletećete na njih.  Ja ih zovem Siva masa koja (ne) talasa. 
Kada sam razmišljala kako ’’upakovati’’ Kocku 2, trebalo mi je pakovanje koje je drugačije, koje je inovativno, i pomalo nesvakidašnje. Digitalna knjiga? Primamljivo. Ljudi u Srbiji, nemaju kulturu e čitanja. Naravno da svaki pisac/spisateljica želi da što više ljudi pročita njegovu knjigu. Zašto se knjige ne čitaju? Zna se šta je u Srbiji glavni izgovor za sve. Novac. 
Knjige su skupe. I sa stanovišta potrošača, jesu. Sa stanovišta pisca i izdavača, nisu. Ako na sred gradskog trga, ostavimo xyz knjiga, i napišemo ljudima, da su besplatne, njihove ,da mogu ih uzmu, ponesu i rade sa njima šta požele, koliko bi njih uzelo knjigu? Da li je cena knjiga validan argument ili izgovor? Pošto je Kocka 2, besplatna, dakle može se besplatno skinuti sa neta, moram da priznam da je znatno više ljudi skinulo knjigu nego što bi izdvojilo novac i kupilo je. 
Dakle, hajde sada da posmatramo internet, kao jedan gradski trg. Pisac je ostavio XYZ komada svoje nove knjige, i rekao da želi da ih pokloni. Oni koji vole tog psica, svakako uzimaju knjigu, i raduju se što besplatno mogu da je imaju. Oni koji ga ne vole, takođe se raduju jer ne moraju da daju novac da bi ga popljuvali. Mada, pljuju oni i bez čitanja. Knjigu uzima i veliki deo onih koji bi i govna sa zadovoljstvom pokupili, da su besplatna. Samo da je besplatno. Setimo se samo sadnica japanskih trešanja.
I sada dolazimo do onoga o čemu zapravo želim da vam pišem. Siva masa koja  (ne) talasa. Knjige su postavljene, na sred ulice, ljudi gledaju zaobilaze, prilaze, sude, presuđuju, uzimaju, ne uzimaju. Na trg dolazi i Siva masa. Siva masa je ustala na levu nogu, Siva masa je namrštena, znamo li mi koliko problema imaju ljudi u ovoj zemlji, a neko deli knjige dok se zemlja raspada? Siva masa je besna. Zašto je knjiga besplatna? Unutra je bomba, knjiga krije antraks, zato je besplatna! Siva masa, to su oni pojedinici, koji su na putu do gradskog trga gde su knjige, kukali kako su knjige skupe. Kada imaju priliku da dobiju knjigu, naravno da ta knjiga krije teoriju zavere. To su zapravo ljudi koji nisu ni sa čim zadovoljni.  Siva masa je ta, koja će prva na Twitter ili Facebook profilu napisati ’’Ljudi malo čitaju’’. Siva masa je veliki borac za pravdu. Sve dok ne dobiju pravdu. Onda pravdu više ne žele, pravda je nepravedna. Siva masa, je zapravo strašno veliki borac, ne samo za pravdu. Siva masa želi da se bori, ali ne i da se izbori. Siva masa je bučna. Ona galami, ona se dere, ona se koprca, grabi rukama i nogama za prave ideale. Ideale? Pravdu? Problem ovakvih ljudi, Sive mase, je taj što oni ne znaju ni šta je za njih pravda ni šta su ideali, ni šta je ispravno ni šta je neispravno.  Bitna je vriska i cika, dok se nešto ne dogodi. Kada se nešto dogodi, i neko im da priliku da izdejstvuju svoje, ili usvoji molbe njihovog kukanja ( Kuknjava: ’’U Srbiji se malo čita’’, usvajanje kuknjave: neko deli knjige besplatno), oni ne mogu da se pomire  sa tim da treba da ućute ili kažu hvala, uslišio si moje kukanje. Zato što onda nemaju zašto da kukaju. Kako sam se ja susrela sa Sivom masom? Naime, prvi put sa se suočila sa objavljivanjem knjige na internetu. Svako objavljivanje knjige je odgovornost. Objavljivanje knjige na internetu, koja je besplatna, je deset puta veća odgovornost, samim tim što je knjiga dostupnija. Ja, ovakva kakva sam, alapača koja ne može da ćuti, uplela sam se u diskusiju sa nekoliko ljudi, šta je veća odgovornost besplatna digitalna knjiga ili štampana knjiga sa redovnom cenom. Tada sam se prvi put i susrela sa Sivom masom. Kaže meni jedna devojka: 
’’Zašto bi bila odgovorna kada digitalna knjiga, uopšte nije knjiga. To je kao skinuta pesma, ili igrica. Knjiga ima korice, papire. Znamo svi šta je knjiga’’
Nemam ništa protiv različitih mišljenja, i reči nikada nisu bitne koliko je bitno od koga dolaze te reči. Znam da dotična neće pročitati moju knjigu bila ona besplatna ili koštala XYZ dinara u knjižari. Ne samo moju, bilo čiju. Bitno je pokazati svoj stav, koji nije stav, jer u praksi nije odrižv. Misao postaje stav kada se u praksi primeni.

’Zašto ti uopšte poklanjaš knjigu?’’ ’’To čim je besplatno ništa ne valja’’ ’’ Neću ja da mi niko poklanja knjige’’’’ Bravo Tamara, odlično si se setila, ali knjiga je knjiga’’ ''Jel ti to nisi mogla da nađeš izdavača pa nas sve lažeš da si humana?’’''Izvini, ali ja neću da čitam to na ekranu, šteti očima’’

Nekako od svih zapažanja Sive mase, najdraže mi je ovo da šteti očima. Naime, sve liči na dobar vic. Digitalna knjiga šteti očima, reče Siva masa, i posla mi zahtev za igricu na Facebook-u. Šta razlikuje Sivu masu od ljudi koji zaista nisu navikli da provedu sate čitajući na ekranu? Siva masa, bi imala zamerku i na štampanu knjigu. Štetila bi rukama, valjda. Zapravo, Sivoj masi ne odgovara digitalna knjiga, ne odgovara štampana jer je skupa. Sivoj masi smeta što ljudi malo čitaju, smeta kada čitaju. Dolazimo do poente. Sivoj masi sve smeta. 
Kako sa Sivom masom? Ona je svuda. Ona je u bilo kom poslu. Ona će pratiti bilo koji vaš čin. Šta god uradili, stvoriće se oko vas Siva masa. Uz Sivu masu, iz najbolje namere, možete da izgubite silno vreme. Osnovno pravilo, Sivoj masi se ne objašnjava. Sa ljudima koji nas vole je lako. Virtuelno ih zagrlimo jer nam ne daju da tresnemo na pod naše psihe. Sa ljudima koji nas ne vole... Znate šta je interesantno? Kada sam se susrela sa Sivom masom, nisam gotivila ljude koji me ne vole i pljuju. Sada ih zaista gotivim, ma koliko mazohistički zvučalo. Pljuj me, istinski me pljuj, govori da sam kurva ili loš pisac, ako je to tvoj stav. Stav ljubavi ili stav mržnje. Ključna reč je stav. Poštujem stav, makar mi se i ne sviđao. 
No, da se vratimo na Sivu masu. Bitno je da je na vreme uočite. Siva masa ima 667548 lica. Prvo će vas voleti, zatim mrzeti, onda vam udeliti po koji savet,  onda vas popljuvati. Teško je odmah uočiti. Čim se pokaže prva dobronamerna nedobronamernost, precrtajte ih. Kao što sam napisala, Siva masavoli da galami. Sa njima se ne prerpire, ne raspravlja, ne diskutuje. Naći će novu žrtvu, koja će se jadna uplesti u prepirke i objašnjavanja konstantno nezadovoljnim debilima.
Pošto sam se prvi put sa Sivom masom susrela, pre mesec dana, ili sam je samo postala svesna njenog postojanja, ono što sam shvatila je da su to pre svega nezadovoljni ljudi kojima je dosadno. Neko bi rekao da je problem ljudi sebična narcisoidnost, te da ljudi uvek polaze od sebe... Kada si nezadovoljan sobom, uvek je lakše poći od drugog. Znate onaj poznati đački izgovor, kada dobijete lošu ocenu. Dođete kod roditelja, oni vas pitaju šta ste dobili. A vi kažete: ’’Dobio sam keca, ali pola odeljenja je dobilo keca, dala je skoro svima kečeve, nije bilo petica, nema ni četvorki’’.  Nezadovoljstvo, ma čim, i ma koliko bilo, se lako prenosi. To je verovatno i nesvesna ideja Sive mase. Siva masa nikome nije potrebna jer seje svoje nezadovoljstvo, koje je poslednja stvar koja vam je potrebna dok radite nešto.
I za kraj, jednačina je jednostavna. Siva masa koja (ne) talasa. Da bi nastao talas, mora da dune vetar. Ako je vetar jak, nastaju veliki talasi. More kao more. Može biti bistro i mutno. Može biti mirno i nemirno. Ali sve zavisi od vetra. Šta god radili, i u kom poslu bili... Lepo je znati da ste vi taj vetar koji zadaje ritam i diktira moru tempo. Duvanje vetra nije raspravljanje i objašnjavanje. Verovali ili ne duvanje vetra je vaš uspeh. Da vas nema, koji s vremena na vreme dunete, radeći i stvarajući nešto novo, bila to knjiga, slika, pesma, more bi se smorilo.  Zato duvajte što jače, češće... Nekome ste vi i ono što stvarate... Jedina zabava.
Pozdrav,Tamara K.

Sinoć smo nas četiri razmišljale gde ćemo, kako ćemo, ne izlazi nam se, ali hajde da popijemo piće. Otišle smo mi tako do gej kafića. Sada će više od pola vas uzviknuti ’’Oh, ne’’ i izaći iz ovog prozora. Ne, ovo nije blog o gej paradi. Ne, ovo nije blog o tome da li treba da se dogodi, ili  ne treba. Ovo nije blog o tome da li je to bolest ili ne. 
Da nastavim. Penjemo se mi uz stepenice, i vidim neku gužvu. Dečko, oko 25 godina, sa štakama, pokušava da siđe. Ljudi se ne miču, i on se probija. Niku Vujičiću su se sklanjali sa puta, no to je već neka druga tema. Probija se, pokušava da iskorači, ali ne uspeva, ne odustaje. Svako ko je nekada nosio štake, zna koliko bole ruke od istih.  Pitam ga da li mi treba pomoć, kaže ne. Mnogo ljudi odbija pomoć, i ja sam takva. Kada mi je pomoć najpotrebnija nikada neću priznati, nego ću sama hodati sve dok se ne polomim.Uspeo je da siđe, da se vrati, sedeo je preko puta mojih prijateljica i mene. Kipim jer ne mogu da verujem da se niko nije makao sa jebenih stepenica. Hej ljudi, pa i vama se niko u životu ne pomera sa vaših stepenica ka uspešnom životu. I vama se preprečuju na stepenicama, i vama nepomično stoje. I vi nosite imaginarne štake Balkana, i vi ste osobe sa invaliditetom koje vam je društvo nametnulo gurajući vas u četiri zida. Ne, ljudi, vi nemate štake. Naizgled ih nemate. Nisu svi ljudi gej, ali svi smo nekada bili drugačiji, imali manje ili više mogućnosti. Svako svoje štake vuče.
Dečko me je zamolio da dođem da se upoznamo. Mislim da sam imala hiljadu pitanja za njega, i nisam znala šta bih ga pre pitala. Ali sam je pričao. Nije to ona fora da je najlakše strancu otvoriti dušu. To je ona fora o tome kako dušu otvorimo svima koji žele da nas saslušaju. Malo ljudi danas sluša. Priča svoju priču.  
Kaže on meni da je slučajno došao ovde. Znate, to je priča koju će vam svako ispričati u gej lokalu. Nebitno je to. Išao je sa društvom na utakmicu, pokazuje mi na njegovo društvo, pomislite da su od onih koji će izmlatiti sve muškarce bolje obučene od žena. Gledali su Partizan, hteli su da popiju piće. Krenuli su do grada, došli do nekog kafića. On, takav kakav je, probao je da uđe. Konobar mu je odmah odbrusio, kako u kafiću nema mesta, kako nema stolicu za njega. On, zvaćemo ga S, okrenuo se i otišao. Njemu je trebala jedna stolica. Jedna jebena stolica, ne masažna fotelja. Nastavio je da traži mesto gde može da sedne, i čuo je muziku koja je dopirala iz gej kafića. Kaže da voli tu vrstu muzike, pa su on i drugari ušli. Doživeo je šok kada je video gde se našao. Pitam ja njega, pa dobro da li ti je ovde ok? Kaže da. Kaže da se nikad nije bolje proveo a i da ove pesme sluša samo kod kuće. Kaže da su lepe devojke, da su ljudi opušteni, da je odmah našao gde da sedne. 
Ne, ideja ovoga nije da vam ispričam onu urbanu legendu da su gej mesta super bili gej ili ne. Ideja je u toj jednoj stolici. Jebenoj stolici. 
Ova priča ima dva lica. Prvo, da li bi S ikada zašao u ovaj kafić da ga muka nije naterala? Da li bi pomislio da će se tu dobro provoditi?  Da li bi imao svest i razumevanje za gej ljude? Drugo, da li gej ljudi imaju svest o njegovim potrebama? Da li sve ljude nadvlada ponekada osećaj superiornosti što se neke stvari nama ne dešavaju?  Ne pričamo o većini i manjini. Pričamo o manjini i međusobnim relacijama manjina. Šta je to što vezuje manjine? S možda nikada neće biti gej, a gej možda nikada neće biti osoba sa invaliditetom. Neko bi rekao da tolerancija povezuje. Ma kretenizam, da vam kažem. Razumevanje, to nam svima bili ovi ili oni manjka. O solidarnosti da ne govorimo. Nema šta tu da se toleriše. Šta se to trpi da bi se tolerisalo? S možda nikada neće znati kako je to biti u nemogućnosti da poljubiš osobu koju voliš na kom mestu želiš, ali ni Adam ni Steva možda nikada neće znati kako je mučno nositi štake, i biti u nemogućnosti da uđeš u lokal koji želiš. Neće znati, ali treba pokušati razumeti. Hej, i ti i ja nešto ne možemo. I ti i ja zbog toga patimo. I ti i ja smo uskraćeni. I držimo se zato zajedno.

S je rekao nešto pametno: ’’Kako neko može da tvrdi da sam ja drugačiji samo zato što nosim štake? Kako neko može da kaže da ja nisam isti? Jel taj neko pogledao moj život?’’ Da li gej ljudi imaju svest o S? S sada ima o njima. Da li je potrebno da nam se nešto dogodi da bi postali svesni, da smo na neki način svi isti? Zašto ranije ne promislimo.
S je imao saobraćajnu nesreću i od tada se susreće sa različitim problemima ovog društva. On ne traži da mu se ljudi sklanjaju. On ne traži ničije sažaljenje. On nije od onih ’’sve će to narod pozlatiti’’. Živeo je dugo vam Srbije.  Studirao u Italiji. Jedan od najboljih studenata. Kaže, da ga tamo niko nikada nije vratio sa ulaza u kafić. Kaže, ljudi su tamo drugačiji, nisu namršteni. Da, ovo Srbija... Ja je volim, zaista. I svašta je naš narod prošao, i jasno mi je zašto smo namrštena nacija. Ali jedno je mrštenje, drugo je izgubiti karakteristike čoveka. Srbijo, nemoj više nikada da se zapitaš zašto ti mladi odlaze. Zapitaj se kakva si prema SVOJIM ljudima. I daj im šansu. Umeju, znaju i hoće.
Pita me S, čime se ja bavim. Kažem da piskaram neke gluposti. Kaže mi napiši nešto o diskriminaciji. Ne ovo nije blog o diskriminaciji, toleranciji, Paradi, Adamu i Stevi, Evi i Milevi, ovo nije blog gde se pljuje Srbija, ovo nije blog gde se diskutuje o tome šta je  dobro šta ne, ko je bolestan ko zdrav. I ne, neću da napišem blog o diskriminaciji iako sam ga izgleda napisala.
Njemu, S, treba samo jedna stolica. Stolica i osmeh. Zar je toliko teško? Zašto se ne setimo situacija kada mi nismo imali tu jednu stolicu? Zašto ne promislimo život logičnije? Danas smo u kraljevskim foteljama... Sutra... Možda mi sutra nećemo imati tu jednu stolicu. Možda ćemo mi sutra biti vraćeni sa ulaza. Možda če nam se sva vrata zatvoriti kada pomislimo da su sva otvorena. Zašto nas zlostavljaju pričama o toleranciji zaboga? Zašto bi nekome smetale nečije štake, bile ono puko drvo ili ljubav nama nepoznata? Zašto nas ne nauče šta je solidarnost i razumevanje? Zašto mi sami nekada ne uzmemo štake i probamo da prošetamo Knez Mihajlovom? Zašto mi sami ne probamo da prošetamo sa dečkom/devojkom trudeći se da ga slučano ne dodirnemo ili poljubimo? I zašto bi uopšte sve to radili? Valjda jedino tako shvatamo sve što nam je strano. 
Ne ljudi, nije ovo priča o pravima. Nije ovo priča o ne znam  ni ja više čemu. Preplakala sam petak i izlazak. Nisam plakala zbog ovog dečka. Nije on objekat za žaljenje. Žalim sve ostale. Nikome ne želim nesreću ali se plašim kamikaze života. Preverne te za čas, i ispadne ti sve iz džepova. Valjda je u toj situaciji najbitnije da ti duša ne iscuri, i da ostaneš bistre glave, nasmejan životu. 
Dok smo nazdravljali, setila sam se sebe u svojoj 16. godini. Ovca, naivno tele sa proplanka, pušteno da tumara svetom književnosti. Dete. Žensko dete. Setila sam se svog entuzijazma i očiju gladnih života, setila sam se i čoveka, jednog od mojih potencijalnih urednika koji je je probao da me napastvuje, kaže bila mi je prekratka suknjica. Setila sam se i onih drgih koji su mi govorili: ''Znaš uslov'' i kidali mi snove. Setila sam se svih pogleda u grudi i noge, setila sam se svih podsmeha što žena hoće da piše a ne da postane pevačica. Setila sam se svih priznanja kolegama muškarcima koji su stvarali manje kvalitetna dela, jer znate, žene pišu te njanjave ljubavne romane, a muškarci nam otkrivaju formulu etanola pronađenog na 678. krateru planete Mesec. Setila sam se svakog ućutkavanja kada sam htela da budem najglasnija, stvarno sam imala šta da kažem, no mlada sam dajte reč starijima, iskusniji su. 
Setila sam se svih ljudi koji za mene nisu imali stolicu. I setila sam se svih ljudi koji sada, za mene imaju stolicu. Hvala vam. Mogu sama da je donesem. Ali da budem iskrena, ogorčena sam na vas, pa vas često ne poznajem. Jebite se. 
Ovo je priča o toj jednoj stolici. O stolici na koju  niko ne želi da sedne, a zapravo sedi. Kada, kako i zašto smo mi ljudi sebi amputirali dušu? Kakvi smo to postali? Da li se duša regeneriše?Da li je jednom izgubiš? Da li možeš da je prizoveš kad ti zatreba?Ljudi moji- kako je teško reći ovo ''ljudi''. Kakve osobe sa invaliditetom... Mi smo invalidi. Ne osobe sa invaliditetom.Invalidi. To smo.

Mislim da parovi koji gledaju filmove, bez stavljanja pauze, treba da raskinu.
Mislim da parovi koji su se istripovali da je vrhunac intimnosti kad zube peru istom četkicom, treba da se evakuišu sa ove planete.
Jel se računa ako on nosi moje gaćice?
Naravno da ne, onda je prokleta pederčina.
Jebala vas intimnost. Sami sa sobom niste intimni.
Veza je moja četkica za zube + tvoja četkica za zube u istoj čaši za četkice.
Kažu ne treba da postavljam blog pred izlazak knjige.
Inat!
Zato jebeno neću da gledam film.
Neću ni da se udam.
Ni da se divim toj jednoj četkici.
Ja hoću da propadam sa svojim dečkom noćima.
Nekako mi je to, baš super.

Pre nekoliko godina pisala sam blog o tome kako je ženama tolerancija i samopoštovanje počelo da opada i to rezultira time da su spremne da gledaju svog dečka koji ih jednom rukom grli, drugom dodiruje drugu devojku.

Međutim to nije tema ovog histeričnog bloga. Svom partneru treba dati slobodu, ali slobodu koja ne ugrožava vezu. Šta se dešava kada damo previše slobode? I da li uopšte postoji slobodna veza? Da li možda brkamo pojmove?

Verujem da ću posle ovoga biti linčovana od strane, ne moralista, već onih liberalnih. Ali... Ako je neko liberalan onda sam to ja. Ne volim ograničavanja, ne volim konzerve. Podržavam mnoge stvari kojih se ljudi gade i okreću glavu, ili pak imaju agresivne ispade. I neverovatno je koliko mnogo ljudi sebe naziva liberalnima, a kada dođe do situacije kada liberalni stavovi treba da dožive prezentaciju, oni se vrate nazad u konzervativnu konzervu.

Sloboda i ljubav. Realno, jebeno je. Zar ne? Verujem u slobodnu ljubav- svako može da voli koga hoće, da spava sa kim hoće. Što bi rekao moj drug Marko ’’Nebitno je koji polni organ stavljamo u usta’’ Ali sloboda u ljubavi? Gde je granica? Davanje, pružanje slobode... Koji je to tren kada sloboda u vezi postaje sinonim za glupost ?

Doživljavam nervni slom od priča kako nije bitno da nekome budemo jedina već najbolja. Imam hroničnu epilepsiju od onoga ’’Ali on se meni uvek vrati’’. Ali sestro ti si GLUPAČA. O kakvoj ljubavi mi onda govorimo? Kakva je to ljubav u troje? I zašto ljudi na to pristaju? Da li se nadaju da će eliminisati onu drugu-drugog, ili im je jednostavno to dovoljno za sreću? I da li su sigurni da su oni ona-on prvi? I da li prvi znači važniji? Ako smo nekome važniji, čemu onaj,ona nevažna? NE KAPIRAM!!!

Zamislite majku, jednu imućnu ženu koja ima sve na ovom svetu, i dva deteta. Ali, pored imućnosti ona je sebična. Jako. Pa za dva deteta kupi jednu minijaturnu čokoladu, koju prepolovi na dva dela. Jedna polovima je uvek veća. Za milimetar, za milimetar. Detetu polovina čokolade nije dovoljna, i ono želi celu čokoladu. Onaj koji je dobio veću polovinu, raduje se, i nada se da će sledeći put opet dobiti veću polovinu. Ali to mu niko ne garantuje. Kao ni detetu sa manjom polovinom.

Ali... ljubav nije čokolada. Osvrnite se oko sebe. Pogledajte koliko je MALO ljubavi. Žalosno je deliti je, na način na koji je majka iz mog primera podelila čokoladu. Žalosno je... mnogo. Nije ljubav za kukavice, i imajte muda. Ako volite.... Onda volite celim bićem, tu jednu, ili tog jednog. Ako ćete deliti ljubav, i zamišljati da ste sudija, onda nemojte ni da volite... Izvinite vi, koji se sada pitate da li mogu da se vole dve osobe istovremeno... Ali ne mogu. Jer da volite bilo koju od te dve osobe, ne biste dozvolili sebi, tu prvu... ili drugu. Ispada tako... I jeste. Najviše volite sebe. Sebe pored jedne i pored druge. A one zajedno... Pa, dvojka su. Sebično, egoistično, jadno.

Kakvo je to krckanje sreće? Kakva je to veza kada sa vama ne čeka Nove godine, rođendane? Kakva je to veza kada se vreme za ljubav cepa na dva dela? I kakva je to osoba kojoj pristajete da budete druga? Nema pravdanja najglupljim mogućim argumentom zaljubljenosti. Da, zaljubili ste se, rasplakaću se sad. Ipak u veze se ulazi sa dozom razuma... GDE VAM JE?

Ne, ja ovde ne pričam, o muškarcu koji ima devojku pa je vara sa nekom drugom i uživa u seksu. Ne, ja ovde ne pričam o ženi koja se s vremena na vreme poljubi sa nekim drugim. Ja ovde govorim o paralelnim vezama, najpre. Znate ono, imate dve žene, dva doma, spremljene dve večere, dva letovanja, dva zimovanja, dve Nove godine... I sebe jednog. ODVRATNOG.

Kako ne poželeti, zabod u glavu osobi, koja čas jednoj, čas drugoj obećava ljubav, mir, planira putovanja? Ali živeli dvostruki standardi i naš divan najdivniji Balkan. Žena kad sebi dozvoli da vuče 2 paralelne veze, pa žena je kurvetina. Muškarac je šmeker i zavodnik, i on može da ima dve devojke. Bili muškarac ili žena, samo mi nemojte pravdati ovakvo licemerje liberalizmom. Ako ste liberalni bavite se politikom. Ljubav je ljubav. I kada je ljubav, stvarno ljubav, kada nekoga volite, nema tu liberalnosti u smislu deljenja. Ne lažite da ima. Jer kad pronađete poruku, ili nešto što upućuje na treću osobu, vi liberalni krećete da serete konzervativna govna. Mi ljudi smo sebična bića. I prva sam ja sebična. A verujte mi da sam probala da budem druga i da gutam knedle kad god je pozove... Kad god je ona bitnija. Kad god su u gradu, a ja sedim zaključana u stanu ne bi li se srele, ikao svi znamo za svakoga. I sve je to sranje dragi moji. Teško sranje. Ne pametujem, samo kad nekome postanete jedina, shvatite da... Da ste izgubili vreme sa nekima.

Jedan moj poznanik, koji me neće poznavati posle ovog bloga, svoje švrljanje pravda rečima

’’Pa... dobro. Ne možeš svakog dana da jedeš tortu. Nekada se uželiš kolača. Napraviš situaciju da imaš i jedno i drugo. Malo torta, malo kolači. I nikada ti nije dosadno’’

HAJDE SAD DA SE DIVIMO OVOM PTRIMITIVIZMU I DA OD NJEGA PRAVIMO ŠMEKERA PO STANDARDIMA OKOLINE. NOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOT!

Ako volite tu, jebenu tortu, uživaćete da je jedete, svaodnevno, 100 x dnevno, iznova i iznova . Radovaćete se toj... torti. (uvek doživim fras kad ga citiram, i pomolim se da ne razbijem ekran kad već ne mogu njega).

A kolači? Zašto su kolači za ponekad? Zašto su kolači manje vredni? Zašto se kolači stavljaju u relaciju sa tortom? Na ovom svetu za svakoga postoji neko. I za te kolače. POSTOJI OSOBA KOJA ĆE IH TRETIRATI KAO TORTU. I TAČKA. Da se više ne bih nervirala.

Poenta priče je sledeća. Emocije, čiste emocije, ne mogu biti liberalne. Pa one su samo emocije ljudi. I lepo je rekao Marsel Prust, da svi problemi nastaju kada poželimo nekoga da posedujemo. Treba imati ovo na umu. Dajte svojim partnerima slobodu. Ali čuvajte vašu ljubav.

Ok, je, i te kako je ok, gledati ovaj mračan svet kroz prizmu liberalizma. Ali ljubav... Ljubav je, bar za mene... Konzervativna ’’Ti i ja do kraja’’ ’’Samo ti i ja’’. Ljubav je za dvoje. I iskreno, nije da ne mogu, ali neću da razumem , potrebu za uvođenjem novih ljudi u vezu, koji tu ostaju i kao da vodite u troje, hladan rat. Poenta je i ta... Da ako nekoga volite.... Možete iznova i iznova da se zaljubljujete. Možete, da se oduševljavate tortom, ili zovite to kako hoćete.

Žalosno je, što dozvolimo sebi broj dva, verujući da smo broj jedan ili da ćemo broj jedan postati. Ali ljubav ne broji. Ne broji čak ni do 2. Kad imate osobu A i osobu B, koje se vole, te osobe su jedna osoba. U suštini. To je ljubav. Dva tela, i... jedna ljubav.

Ali, najžalosnije od svega je to.... Da ponekada ne znamo koliko vredimo, i šta sve možemo da proživimo ako smo nekome jedina. Žalosno je što iz veza gde sebi dozvljavamo brojanje, ne možemo da izađemo nepovređeni. Iz ovakvih veza, izlazi se izranjavan, krvav i ofucan. Nemojte sebi da dozvolite to. I nemojte da usvajate ovaj model veze kao normalan model, i da iznova i iznova tražite baš taj model.

Prođe vreme, i shvatite da ste tukli bitke uzalud. Ili još gore... Sretnete nekoga. I shvatite da niste ni živeli pre. Ali to pre... postaje nebitno, šatro. Uvek nas greške progone. A vreme se na vraća.

Ne znam da li ste shvatili šta sam htela da kažem.

Možda je najbitnije da znate da ljubav ne broji. Ali stvarno ne broji.



Love u,

T.

Ne, nije život ono što su nam servirali. Ne samo život. Ni uspeh, ni sreća, ni ljubav nije često ono što smo mislili da jeste.Hajde da se ubijemo zbog toga.

Možemo danima da patimo, plačemo, opijamo se i drogiramo. Da nedeljama ležimo u krevetu, da mesecima ne izlazimo i bežimo od svega što može da nas zaboli. Patiti i kukati je strava.

Iskreno, ne znam odakle Vam vremena? Kapiram da je lakše. Sigurni, zašuškani u svom bolu... dok život prolazi, i odnosi možda divne stvari, divne ljude koji nam stoje ispred nosa. Ok, ostavio Vas je dečko/devojka. Ok, otkaz. Ok, poslovni neuspeh. Ok, ništa nije onako kao što ste zamislili. Ok, većina Vas se sada pita šta ova Tamara sere.

Pre nekoliko dana srela sam se sa poznanikom. Dugo se pre toga nismo videli. Žalosno je što se nije pomakao sa tačke na kojoj je stajao mesecima unazad. Ok, loše stanje u firmi, i ok, ostavila te je devojka. Piješ, izlaziš, ne spavaš, posao stagnira, sereš se sam sebi u život.

’’Ali Tamara, ja nju volim’’

Ali moj ti. Ali moji Vi. Znaš li šta sve ljudi dožive u svom životu i nastave dalje? Znaš li ti da se ljudi teško oboleli od neizlačivih bolesti bore za svaku sekundu u svom životu? Znaš li da se oni smeju? Znaš li ti, znate li Vi, koliko je ljudi emotivno povređeno, nezadovoljno poslom? Koliko ljudi mesečno pokušava da preživi sa 5000 dinara i dvoje dece? Da li su ti ljudi očajni kao mi posle raskida, otkaza, propalih snova? Svakako da postoji očaj, ali oni jednostavno nemaju vremena da budu očajni, čupaju se, grabe, bore.

Jadni ste u svom bolu.Isplačite se više! Nije sramota plakati. I krenite. Jebeno krenite. Mnogo volim život, i ne kapiram kako vam nije žao da sekunde i sekunde života koje neprimetno prerastaju u godine posvećujete bolu. Proći će. Stvarno će proći. Ako želite da prođe.

Nikada nisam volela prosjake. Letos, na Trgu, dok sam čekala ne znam ni ja više koga, prišla mi je neka klinka. Očekivala sam standardni repertoar: ’’Jel imaš nešto sitno?’’ Ali ne. Zamolila me je da joj kupim sladoled. Kupila sam joj sladoled koji je želela. Sela je na sred Trga i jela sladoled. Na kiosku dok sam joj kupovala sladoled, startovao me je lik, ofucan, neokupan, prljav sa rečima: ’’Seko imaš li 10 dinara za pivo?’’ Pogledala sam ga, i poželala da ga pljunem.  10 dinara za pivo? Ima obe ruke, obe noge, nema jetru? Pivo? 10 dinara za pivo? U polje i motiku u ruke jebem ti mater. Da radiš. Da zaradiš. Da živiš. Ne da piješ. Ali ajde što me on nervira, nego što tačno znam da će masa vas da kaže, jaoj jadan. Šta bre jadan? Šta jadan pored ni jednog invaliditeta sa 30 godina u guzici? Mrš da radiš magarče!

I tako se neki ljudi obraduju sitnicama i cene život. Možda su bolesni, možda nemaju šta da obuku, možda nemaju gde da spavaju. Svako ko je ikada prošao Makedonskom, primetio je skitnice koje svaku zimu spavaju na jednom dušeku, koje pevaju, koje se smeju. Ne može niko da me ubedi da je skitnica srećnija od osobe koja ima sve a nema ljubav, posao, uspeh, slavu. Ali ta skitica se smeje, iako se mrzne.
Znate dragi moji. Neko će Novu Godinu dočekati u dobrom klubu uz najskuplji šampanjac. Neko u Louboutinovim cipelama. Neko u bolničkoj postelji. Neko na minus deset jer nema gde da živi. Nekome će ovo biti poslednja godina.

A šta mi radimo? I šta smo mi?
Mi smo izdrogirani. Mi smo nesrećni. Mi smo bulumični i anoreksični. Mi smo depresivni. Mi smo u hroničnom PMS-u. Mi smo najtužniji. Mi se opijamo. Nas niko ne razume. Naša bol je najveća. Mi nemamo ništa osim očaja. Mi jebeno patimo i duša nas boli. Mi ne možemo dalje. Ma šta kažete?
Kako Vas nije sramota da budete očajni? Da krnjite život !?

Za sve postoji lek, kad postoji volja. Rekoh, vi koji ćete da mi serete kako vas boli, udavite se više u suzama, udavite se molim vas. Ne, ja ne razumem u neću. Jednostavo neću.
Doviđenja!

Pre par godina, moj prijatelj Faris, napisao je blog o meni i mojoj čuvenoj rečenici:

 ,, Ja nikada nikome nisam bila dve, tri godine’’
I od tada, svakome sa bila dve godine. Stvarno sam se umorila.

Iako na prvi pogled naivno, žene su zapravo surovo izbombardovane pojomom ,, životni partner’’ ,, ljubav života,, ,, Gospodin Pravi’’ ,, Gospodin Zverka’’ Od malih nogu tu je famozni Disney i gomila  likova koji za svoje ,, princeze’’ lete na ćilimima, obrću krugove po celom kraljevstvu sa cipelom u ruci, oživljuju, jelte jednim poljupcem, otrovanu Snežanu itd. Na bajke o velikim ljubavima, nastavljaju se serije tipa Sex&City, nastavljaju se tekstovi u ženskim magazinima ,, Kako ga vezati’’ ,, Kako pronaći Mr. Pravog’’, testovi ,, Da li je on Zverka ili ne’’.  I tako mi žene, zapravo treba sve da radimo ne bi li našle onog pravog, odjahale na konju sa njim, ili ne bi li pak spoznali Mr. Biga na sred Knez Mihajlove.

Volela bih da kažem da nam je pojam ,,Gdin pravi’’ , forsiranje&pravljenje imaginarne slike istog pomogao da spoznamo šta tražimo u partneru, ali mislim da je samo ponizio i degradirao ženski rod. Zašto se u ženskim magazinima ne nalaze textovi ,, Kako upoznati sebe?’’ ,, Kako vezati sebe za sebe?’’ !?
 Ono što smo mi u stvari, podređuje se nalaženju partnera. Najlakše je okriviti Disney, ili produkcijske kuće koje nam serviraju ovakve priče. Krivi smo mi sami, jer iste prihvatamo, klimajući glavom i nerazmišljajući. Ono što nikada neću zaboraviti, jeste emisjija emitovana pre nekoliko godina, snimljena u nekoj teškoj vukojebini, gde žena muškarcu pere noge. Stavljajući sebe, i podređivajući sebe nalaženju idealnog partnera, mi zapravo ,, peremo noge’’ najtužnije od svega, tom imaginarnom Mr. Bigu.

Mislim da je sve  gore navedeno dovelo do fenomena traganja za nama samima kroz veze. Svakako da bilo šta što radimo u životu, nosi neku vrstu spoznaje, i može se nazvati školom. Ja prva (ne stidim se da priznam) živela sam jakooo dugo u bajkama i verovala da je život savršena haljina uz savršenog partnera. Ulazila sam iz veze u vezu bez sekunde predaha, po paroli ,, klin se klinom izbija’’.Nekada stvarno treba uzeti pauzu, i pogledati se u ogledalo. Juče, kada sam na Fejsu, promenila status veze u singl,  usledila je gomila sms poruka i poziva sažaljive i savetodavne sadržine, usledio je komentar nekog lika ,, Devojka je ostala sama, a vi se svađate oko nacizma’’ . Jadna ja.

Ostala sam sama, ne bitno je što sam posle par godina ponovo u vezi sama sa sobom. Singl sam jer ne mogu da verujem u bajke. Singl sam jer sam shvatila jednu bitnu stvar koje je vrednija od svake moje veze, a to je da želim da budem u vezi  sama sa sobom. Da upoznam sebe, ponovo. Da saberem i oduzmem, vidim šta sam naučila. Singl sam jer hoću sama sebi ,, da budem 2, 3, 4 godine’’ i svoja najveća ljubav. Singl sam jer sam zaboravila ko sam, i o svojim bivšima znam više nego o sebi. Singl sam jer sam zaboravila biti singl. Singl sam jer ne želim da povredjujem druge sopstvenom samospoznajom. Singl sam jer želim dan u kome sam ja sama, bez ikoga, sa svojim navikama, strahovima, željama. Singl sam jer želim da sva prethodno otvorena polja zatvorim, i da u narednu vezu uđem odmorna, bez duhova prošlosti u glavi, sigurna ko sam, šta želim, a šta ne.

I zato sada pijem kafu , resavam testove u svojoj glavi ,, Kako zavesti samu sebe’’, i tek kad to naucim, resavacu imbecilne testove o partnerima, vezama. Lepo kaze jedna moja prijateljica:

 ,,Veze… Divne su, lepe, dobre za ljubavni CV, ali… Na kraju shvatis da si zapravo ceo život sam sa sobom u vezi… Ako zajebeš i  izgubiš sebe… Ti si onda stvarno sam''. 
                                         Verila sam sebe za samu sebe.  I srećna sam. Istinski.